Реке су приче које виде, чују, онда негде у бескрај отеку, када би реке бар шапутат знале, оне би нам шапутале. Границе култура, попришта ратова , плодне оазе, мирилишта. Пролазе непролазне, вечне и задивљујуће. Њихове обале су трагови људског трагичног пропадања и високих духовних победа. Места питања и одговора, оне су и ретка одбрана од заборава, над њима тишина шапуће или им хук додирује небеса и све оне помало личе једна на другу. Али има једна ,бићем различита, величином модра, Дунав се зове. Познаје га вечност, он познаје њу, величином потире људске забуне и неспоразуме, само се на њему може осетити страх, који прелази на нас тишином, оном истом што Космосом влада. Плава рапсодија, али Гершвинова није, код њега је баш све његово, он и као да не тече већ пулсира. Неупоредив са нашим кратким трајањем, смирује накане човекове, враћајући га себи, оној праисконској мери. Река јесте а као да није , исцелитељ најтужнјих погледа, парадигма моћи ,симбол вере, он јесте утеха,зазор и опомена. Грли Саву на месту можда најлепшег планетарног заласка Сунца. Мистичан колико и харизматичан,остарели Професор коме се прилази са страхом. Џентлмен, велики господин Дунав истином се јавља. ,, Могу да га мрзе, али му се диве“, као што рече знаменити песник. Ззвездама се тај удвара, тишином продужуава себе и време.Ко жели спознати моћ, треба доћи на Дунав, ослушнути векове и вратити се после својој збуњености.
Андреја Ђ. Врањеш.
RSS