СВЕ ЈЕ НА ПРОДАЈУ
Купих књигу код уличног продавца.
Књига очувана, као нова.
Касније приметих на њој посвету.
На првој страници- две равне линије исцртане обичном оловком.
На њима читким, детињим рукописом исписано- Марини од Јелене за 10.рођендан, година 1991. Испод тога, вероватно истом том дечијом руком нацртано срце.
Стрпљиво, педантно, невино.
Дакле, једна се девојчица потрудила да обрадује другу.
Након три деценије, тај исти поклон дође до мојих руку за тричавих 200 динара.
Мора бити да је продавцу стигла за мањи износ.
Гледам ту посвету, а у мени прави метеж.
Да ли је неписано правило да нас они око којих се безусловно трудимо на крају дају у бесцење?
Схватила сам одавно да тргујемо поверењем, поштењем, знањем, незнањем…
Продајемо друга, брата, дату реч, љубав.
Знам неке који продају и маглу.
Оно што моје биће не може да схвати
јесте- шта човеку остане онда када прода успомене?
Од чега такав човек после живи?
Чиме се храни?
Од чега расте?
Снежана Б.Обрадовић
RSS