(Приказ поетске збирке „Аманет мосњанских киша”
песникиње Неранџе Костић)
Падају данас мосњанске кише, донели их ветрови из доњемилановачких увалица сећања.
Песникиња Неранџа Костић била је наш водич, спровела нас од поречких руковети, преко животних ковитлаца и звоника срца, у којима се и дозива и помиње срећа уз гргут душе, до ђердапских кањона и клисура. Кише су донеле ненадмашан мирис пољског цвећа, чији траг дуго остаје у мислима.
Кренула је трагом Бранка, радичевићевски узљубила стих народне песме и волшебно га оденула у нова значења, певајући о лепотама природе и местима где се крију и срећа и туга, и смех и сузе, и љубав изнад свега. Али није дозволила да је (нео)романтичарски узнос спречи да реалистички осмотри стварност, да искрено и без предрасуда и самообмана завири у своју сопственост. Зато успева да ствари назове правим именом; зато проживљеним тренуцима, местима на којима је сукобљавала своју прошлост и садашњост градећи визију будућности, људима које волела је и којима певала је, свему томе дарује и срце и душу, и све именује изнова као пратворац. Песникиња се вешто поиграва речима и, трагом Настасијевића, твори посебну лексику, структуру и атмосферу стиха који почива на сагласју архаичног, малтене древног призвука и моћног савременог еха. Тако чујемо шум јаворлишћа и јесенбиља, везисанка плете дарје, песма је мирноточна, потоци шумарају, звезде су луташице, срећу се појутрице, а кише су проломнице. Поетска душа ствара знаковље, у ћутоређи бразде, јер се ознакоми међу звоноплесом. И овај богати поетски речник се множи, расте, развија у особен звучно-значењски код, постаје посебна азбука тананог бића које осећа трептај биља и чује дисање и најмањег створка на земљи. А догађа се и то да се, на чудесан начин, додирну Радичевић и Настасијевић у стиховима:
„Зеленгорје моје бујно,
Пупољави зеленику.
Ђерданицо песми милној.
Бисер ниско пролећ-дару,
Душа ми се ознакоми
Међу твојим звоноплесом,
Тајном смирном.” (Смирна тајно)
Нису све ране ове врсне поетесе зарасле, али она их успешно вида и зацељује речима, јер патња мање боли кад се изговори. Тако сазнајемо да су речи које се ослобађају и узрок и последица њеног певања, пошто њене ране и у нама изазивају бол и тугу, ону танану, лековиту. Тако се ствара један круг у коме се сва осећања преламају и преплићу, творећи поетску тканицу која и представља сам ЖИВОТ. Њену патњу и читаоци ћуте, а она се потом разлаже на мноштво других емоција (пре свега на љубав – заједнички објединитељ), које нас доводе до дубоке поистовећености са лирским субјектом. Читалац се саживи са песникињом и њеним песмама; научи да прихвати бол и живи са њим као са сталним подстанаром душе. Што опет чини ЖИВОТ, јер „Време које нас напушта / није наш непријатељ,/ није ни пријатељ,/ који опрашта” (Уместо влашког кола). Зато нам остаје да питамо:
„Шта јој је, тој жени самој на планини?” (Дубока ноћ)
Добићемо одговор који већ и слутимо:
„Није јој ништа што већ прошла није.” (исто)
Стога нам, после овог дивног путовања, песникиња оставља у аманет спознају да „Свака смрт је дуг некој срећи” (Чији су дугови?).
Дугујемо јој толико да нацртамо осмех када једног дана оде, јер је и наше животе „оплеменила јецавом песмом” (Читај ми са усана…- Живим?). И зато опет кажем да су нам мосњанске кише донеле ненадмашан мирис пољског цвећа, чији траг дуго остаје у мислима. Сложићу се са поетесом и цитираћу њене стихове, у име свих нас као и у своје:
„Нећу с поља да берете због мене цвеће.
Пустите да цвета у спомен стиха,
Нека се множе и множе.”
Верујем да ће се стихови Неранџе Костић оплодити и множити у изобиљу, а читаоци су ту да, након свега, додају осмех.
Аутор:
Александра Љубисављевић,
професор српског језика и књижевности
и књижевник из Смедерева, дана 16. априла 2021. године
RSS