У Кравици Бачићима ( Бачићи код Кравице -примједба Љ. Г. ) родио се Васо Ерић, један одретких босанско-херцеговаких упорних бораца за правду. Надживео је многе цареве угњетаваче у свом дугом веку, надживео многа страдања и јаде а ипак умро као сиромах, без икакве уобичајене концесије или високе пензије.Васо се родио још 1844. Сам је научио да пише,да чита, из самог живота да слуша мудре и да штити нејаке. Својом здравом памећу осетио је каква ће бити улога Србије у ослобођењу Босне, па је тамо слао дијецу и нејач да се у њој подижу и спремају за борбу која мора доћи да би се срушио беговски поредак. Због овога му нису остали дужни гонећи га често у затворске крлетке. Пред долазак Аустрије 1878. године он је био у одметништву у шуми. Вратио се кући вјерујући као многи други да ће под Аустроугарском бити боље и да ће се брзо ријешити аграрно питање и кметовска селишта предати онима који их обрађују. Видећи да се неправда наставља исто као и под султаном, Васо настави борбу и против бирократије и разних неправди. Као такав Васо се нашао у депутацији која је ишла у Будим Пешту да се жали на поступке и рад новог режима. Вацо је био оштар у свом говору на овом састанку у Пешти, којом је приликом критиковао и анексију. Видећи да је претјерао, а по савјету српског конзула у Пешти, успјео је да побјегне и са неким шлепером пребаци до Београда. Чврсто се повезао са Народном одбраном ( организацијом која је основана у Београду са задатком да шири националну мисао кад Јужних Словена, а нарочито код Срба – примједба Љ. Г. ) и мајором Костом Тодоровицем ( каснијим командантом Златиборског доброво 1 јаког корпуса који је почетком септембра 1914.год. ослободио Сребреницу од аустроугарског окупатора алл је, убрзо, након нешто више од десет дана у контранападу аустроугарске војске, у борби на пожају, тешко рањен у обје ноге и тако рањен заробљен те, након стравиног мучења, уморен страшном смрћу тј.ж ив спаљен!?! – примједба Љ.Г.). На Дрини је био (Васо – примједба Љ. Г.) од неоцењиве вредности. Преживео је све ратове и албанску голготу и вратио се своме дому тек 1920. године. Вазда сиромах као и раније ту је И умро 1932. године.
У оптужници Бањалуког велеиздајничког процеса на страни 92 пише: “Васо Ерић, земијорадник из села Кравице код Братунца, био је радикални српски опозиционалац. Као такав отишао је након анексије ( Босне И Херцеговине Аустрији 1908. год. – примједба Љ. Г. ) са познатом депутацијом у Будим Пешту. Одавде побјеже у Србију, гдје ступи у србијанску службу као царински стражар на скели у Малом Звомику и на Сепак ади. Посредовао је, да су његови синови постали чланови Народне одбране и ступили у непосредни
саобраћај са капетаном Костом Тодоровићем (касније мајором – примједба Љ. Г. ) старјешином Васе Ерића.
Породица Васе Ерића дала је четири добровољца (солунска – примједба Љ. Г. ): Васо, Јован, Сретен и Коста. Из породице Ерић била су ј три велеиздајника ( велеиздајници за Аустроугарску али велики борци за свој народ – примједба Љ. Г. ): Васо, Јован И Јаков. Јован И Јаков билл су Васини синови. Јаков је умро у Зеници на издржавању казне.
Васи Ерићу је био преко 60 година када је биран за Посланика испред Сребреничког среза ондашњег Котара у Први Боснски Сабор1910 године,он је био на Кочићевој листи он је отишао са њима неколико изабраних босанских посланика у јесен 1910 године у Аустро-Мађарски парламент који се одржавао у Будим-Пешти., на коме је била прва тачка дневног реда да се изјасне Босанско-херцеговачки делегати за анексију Босне и Херцеговине,коју је донијела Аустроугарска 1908 год.На овој сједници први је затражио ријеч Васо Ерић.Можда је то било само његовом иницијативом или њиховим договором остала је тајна.Васо је рекао овако” Високи доме,господо народни представници,господо Министри и сви присутни не можемо потписати анексију и то из два разлога.Прво што се нисмо консултовали са нашим народом.Друго “како ли ће то посматрати сусједне земље.Васо је рачунао на Србију и Црну Гору.Онај моменат Швабе су припремале Ерићу тамницу,особито какао је имао куражи један сељак да овакве крупне ствари изговори у Парламенту једне велике Царевине.Васина срећа је била да се у Парламену затекао Србијански конзул који је свакако разумео њемачки и мађарски и преко своје обавјештајне везе некако је прокријумчарио Ерића,ставивши га у један трговачки шлеп из Пеште до Новог Сада,а одатле везом до обале Саве према Шапцу,а преко шифрограма извјести Београд да се Ерић прихвати на обали Саве.Тако да је Ерић прешао између 12 и 13 октобра 1910 године преко Саве у Србију ноћу.У Србији је био у Народној одбрани.Пребродио је Балкански рат.Оступао преко Албаније и отишао на Крф за Француску није хтио отићи него се повратио у Солун.Преживио је и пробој Солунског фронта.Добио је добровољачко увјерење.У Новембру 1919 године повртио се после пуних 9 година у Кравицу.После тога биједно је живио и умро је 1931 године.Његови синови Јован и Јаков осуђени су у Бањалучком процесу по 16 година.Јаков је умро у Црној кући у Бања Луци.Јован је протјеран у Арад,преживјео је робију и по завршетку рата вратио се кући.Трећи син Микаило је емигрирао у Италију и тамо се јавио у добровољце.Умро је у јесен 1920 године
Радомир др Павловић
RSS