Журим кући с посла, преморена. Мислим само о тушу и кревету. Један сат сна и бићу као нова. На улазу, испред врата обуће, као да у њему живе стоноге, а не људи. Звоним. Чујем дјецу: „Ајде ти отвори.“ „Нећу иди ти“. Притиснем звоно, не попуштам. Излази кћерка, тинејџерка.
- Де мама, ти си. Шта ти је?
- Обућа ми је. Зови брата и да свако своју обућу унесе у плакар .
Е, да није комшија Неле направио плакар, два са два, какав нормални људи користе за гардеробу, не би ме њихов немар толико нервирао. Улазим у купатило. Сада ће ме туш препородити.
Одврћем славину, вода као лед, окренем на врућу, исто.
- Ко је искључио бојлееер? Урлам.
- Ја мамилинг, sorry .
Не знам да ли ме више нервира енглески или што нема топле воде.
– Имала сам задњи час физичко и истуширала се, али сам заборавила укључити бојлер – вели.
– Сигурно вам се излила канализација у салу за физичко, па си потрошила шездесет литара вруће воде, за туширање.
– Јој ,мама теби све смета!
Туширам се хладном водом, брзински. Од спавања нема ништа, превише сам нервозна. Скуваћу кафу, бар њу на миру да попијем. На ТВ, који је иначе појачан као да смо глуви, Тандерменови, глупа серија у којој сваки члан породице има неку моћ, са још мучнијом синхронизацијом.
- Угаси то и иди учи !– говорим сину.
- Немам ништа за сутра
– Онда учи за прекосутра, за сљедеће полугодиште, сљедећи разред, читај лектиру…Само књигу у шаке – кажем тоном који не оставља простор за расправу.
- Али мама…….
Пресијечем га погледом.
– Добро, доброоо, одох у собу да читам – просипа стару фору која више не пали.
- Нећеш у собу него овдје да си ми на оку.
Напокон тишина. Након десет минута кћерка, која је ту само физички присутна, пушта музику на телефону: „Шта то радиш прика, шурим бика…“ – ори се.
– Гаси тај кретенизам! – јежим се више него од ледене воде којом сам се туширала.
Колача очима, али ћути. Иначе, свијет јој се срушио синоћ када је морала обући поткошуљу.
Дође и вријеме ручка. Скуваћу макароне, једноставно је, мени најлакше , а и дјеца их воле. Муж не воли, али он ће свакако хтјети да види шта је мама кувала. Давно је прошло вријеме мога доказивања у кухињи. Сад је период „пољуби па остави“.
Ево нас сви на окупу, свако у свом филму. Гледам некада слике других породица, то мама, тата, дјеца, ретривер, блажени осмјеси… Идила. Ови моји, ни за главу, ни за реп.
Када год хоћу да направим неку лијепу породичну фотографију они се плазе, укрштају очима, „праве уши“ једно другом, а и пас ми неки авлијанер, није за друштвених мрежа.
– Мама, описивао сам те данас у школи – разњежи ме син – хоћеш ли да ти прочитам?
- Наравно душо.
- Моја мама се зове….. Има тридесет девет година, дугу косу…
И тако редају се опис за описом, а онда чита:
– Моја мама никад није љута и увијек има времена за мене и моју секу. Ми смо срећна породица.
Топлина ме обли. Загрлим га. Гледам га,гледам их, ма не бих их мијењала ни за шта на свијету.То смо ми, једноставно такви какви смо,савршено несавршени. Знамо бити гласни и галамити, али и гласно се смијати и дуго и топло грлити. Толико истине у једној реченици.
Ми смо срећна породица!
П.С.
Авлијанера не бих мијенјала за сто и једног Далматинца!
RSS