Кофери су још мирисали на Ханиоти. Сипао је песак из мокрих пешкира. Баш кад смо унели последњу торбу зазвонио је телефон.
Умро је чика-каже ми муж.
Ујутру смо пошли истим путем натраг: Стари храст, Параћин, Зајечар. Све док не угледасмо Хомољске планине.
Чим затворим очи ређају се слике кад сам први пут, пре много година дошла у село одакле је отац мог мужа. Двориште око куће пространо и лепо уређено. Кућа мала, кров турски, на четири воде, покривен ћерамидом.
У реду стоје чика , стринка Рушка , њихов син Дракче и његова Лепа. Грлимо се иако се видимо први пут. Стринка трчи преко дворишта, носи јастук, подмеће ми иза леђа, да ми буде удобно.Води ме у башту. Парадајз једва стаје у два длана. Лубеница се хлади у потоку.
Уводи ме у млекару. Испод прозорчића поређане качице покривене крпама белим као снег. Све је уредно . Мирише на млеко.
Овде правим сир. Зову га Рушкин сир.
Нема ти ту неке тајне. Све је у овом поднебљу, сунцу , пашњацима пуних лековитих трава. Ја мешам две врсте млека. Четири литре необраног млека дају кило сира. Сирење траје око четири сата. Масу цедиш кроз памучасту крпу. То се зове цедило. Стављаш га између дашчица и притиснеш каменом.
И још нешто –смеје се стринка- Посолиш га зрнцима љубави.
Смеје се и даље. Руком покрива уста , али је очи одају.
Води ме у собу, после дневног светла остах на трен слепа. Соба је била тиха и чиста. У њој се осећала нека тежина која је проистекла из самог живота. Соба пригушеног живљења, где су кораци нечујни, где се разговара погледом и где се само по шумном дисању осећа да има још неко. У соби је полумрак, завесе су биле навучене да сачувају ноћну свежину. Стринка је подигла завесе. Соба се отварала према светлости која је на хоризонту била позлаћена
На златним зрнцима прашине је искрила светлост. Сноп је је пао на кревет. Кад сам се примакла , угледах лице. Ни дете, ни човек . Склоњен од света, од сунца, радости. Миле , старији син се разболео у трећем разреду основне школе. Дијагноза латинска, неразумљива и тешка.
Њима осталим, чики, стринки и брату, живот је пролазио у осећању кривице и стида.
Несрећу нам Бог шаље као казну за грех и зато је примамо као божју вољу. –каже ми стринка док склања прамен косе са Милетовог чела.
Глава му утонула у јастук. На јастуку извезене дуње жуте. У сваком углу по једна.
Одједном у том треперавом светлу, угледах себе као надобудну студенткињу која декламује на испиту из генетике, док ми се по глави врте слике хромозома који се играју као несташна деца. Ланци ДНК и РНК се увијају, уплићу у кике као неукротива коса девојчица. ДНК за сваку ћерку ћелије захтева милијарду нуклеотида. Ензим који у томе учествује прави хиљаде грешки.
Завршавам и професор ми даје индекс.
Одлично –каже професор.
Одлично? Али грешка у стварности је била застрашујућа. Четири дрвене греде су ми притискале главу. Осетила сам да ми је срце оковао некакав обруч па једва рекох.
Људи су неуки и груби, стринка. Плаше се свега што не разумеју. Погледај у Милетове очи. Он је дар од Бога.
Она ме погледа са таквом захвалношћу да сам помислила како ћу заплакати. Нека тајна је расла међу нама као фине и нежне нити паучине.
Стринка ме привуче на своје усахле груди. Неки чудесан осећај изникао у малој соби , у мирису тек опраног патоса и бегоније на прозору, пунио је наше душе тајанственом снагом.
Осећај познат само мајкама.
Преко њеног рамена видех како се Милетове усне шире у осмех.
И видех како му очи блистају као црни дијамант.
***
Стижемо-каже ми муж.
Тргох се. Прекину се филм из прошлости.
Путоказ за село. Скрећемо са главног друма. Шљунак је полетео кад су кола ушла у двориште.
Све ме нагони на плач, кукурикање петлова и прејаки мирис георгина у башти и квргава , црна крушка под којом смо седели и цветови на поњави којом је прекривена клупа. Жене ужурбано трче преко дворишта. Мушкарци пуше испод вењака и ћуте.
Упутисмо се према гробљу. Пут је кривудао, успињао се и силазио. Шуштали су беличасти каменчићи испод наших ногу. Избисмо на неку зараван. Доминирала је целим крајем и као кичма вијугала и делила простор на два дела. На једној страни виногради , а на другој пашњаци.
На мотокултиватору седе чикин син и унук. Дечак нешто шапуће оцу, он га нежно грли, мене гризу сузе у грлу.
Сандук је на приколици покривен шареницом, преко положен крст.
Ошамућена сам топлотом, заслепљена сунцем. Цела околина се претварала у море светлости, а колона је личила на брод који се љуља на површини. Две жене су ме ухватиле под руку. Свака вуче на своју страну по неравном друму. Видим само врхове њихових ногу у мушким чарапама и гуменим опанцима и понеког гуштера који извири из камењара.. Осећам њихове рапаве прсте како ми стружу по кожи на рукама. По оној кожи коју сам неговала млечним кремама да добије беспрекоран бакарни одсјај сунца изнад Ханиотија. Оне су моје вршњакиње, а као да припадамо различитим световима, другим животима. Прерано су остареле од тешког рада и бриге. Кад би им се погледом прешло преко лица видело би се да су некад биле лепе, али да се лепота истопила . Бели праменови косе испали из марама, кожа испечена од сунца, поглед уморан,већ истрошен. Изгледале су много старије. Али кад ти се погледи сретну, осмех који је чучао у углу усана једва чека да се расцвета. Зачудо, осетих блискост са њима већу него са мојим вршњакињама са којима сам јуче још пила капућино опружена на цветним лежаљкама грчке плаже.
Сунце је сад врло јако пекло.Успоставило је своју владавину на средини неба и ја ходам као у полусну. Чује се уједначено брујање мотокултиватора. Коприве су се љуљале поред пута. Јато птица излетело је из поља. Стадо оваца је полегало у хлад, чуло се само блејање залутале овце и глас чобанице.
Небо се располутило, једна је половина потпуно плава. На другој се гомилају тешки облаци. Приближавамо се гробљу. Одједном угледах стринку како излази из колоне и трчи према једној хумки.
Миле мој!
Усне су јој се мицале, али глас се није чуо.
Све је стало, ветар који је гурао облаке, цика зрикаваца у пољу, нарикача је заћутала, Стали су људи са конопцима на сандуку. Престало је брујање мотокултиватора.
Стринка је чупала изђикљали коров и истом руком отирала сузе које су се сливале низ нос. Били смо неколико метара удаљени од ње, али осетисмо како нас осваја терет њене душе.
Свештеник је стао са отвореним молитвеником, јер је јецави стринкин уздах могао да замени молитву.
Аутор : Радмила Војиновић
RSS