Сузана Кривокапић, Суботица, Р Србија
Сузана Кривокапић – рођена је 24. фебруара 1970. године у Старом Жеднику. Живи у Суботици. Ради у ОШ „Никола Ђурковић“ у Фекетићу, као учитељица.
Има објављенe две збирке песама за децу „Нисам више клинка“ и „Једном ја тако…“
Песме су јој објављене у „Антологији детињства“, “ Антологији радости” , у међународној збирци поезије „Цитат. рс“, у међународној збирци песама „Загрли живот“ , у збирци песама “Сунцокретаљка” , у неколико зборника, у часописима за децу „Ризница“ и „Слова на струју“ , у књизи „Најлепше приче за децу и младе“, у збирци “Заувек ђаци”, у Антологији детињства – ,,Сунце у сунцокрету“.
За своје стваралаштво награђена је трећом наградом стучног жирија, две године заредом, на Међународном фестивалу песника за децу „Булка“, песма „Хоћу да нам кмечи“ је проглашена за најбољу песму на конкурсу „За бебе“ у Нишу. Добитница је треће награде за љубавну песму и циклус песама на конкурсу за најлепшу љубавну песму „Моја љубав“ у Мркоњић Граду.
“Љубав је једини ваздух који удишем и осмех – једини језик на свету који размем… “
ПОЕЗИЈА ЗА ДЕЦУ
ПРВИ ПУТ
Одједном постаде мален свет,
у грудима – фењерчић свица…
жуљају ципеле тридесет пет
на хаљини немира и снохватица…
Жуљају ме шнале у плавој коси,
чудне мисли што главом језде
и лептир – што ми пољубац носи
у сну… кад се по небу проспу звезде….
И Његово око… плаво ко море
када кришом у мене гледа,
на срцу се стварају боре
а око душе сто тона леда.
И татино чело… мргодно љуто
на вратима собе моје,
кад ми каже… онако круто:
„ Де, смири мало… бубице своје!“
А оне миле по моме телу
у ових мојих дванаест лета…
Немир ми ствара бору на челу,
па ми тескоба телом шета….
А изнад ока небо поплавило…
Где сам најдраже играчке изгубила?
Детињство ми је најзад јавило,
да сам се први пут заљубила!
СРЦЕ НА ДЛАНУ
После часа, у дворишту школе
на два краја клупе смо сели
Лана и ја… а изнад тополе…
и један облак ко шећер бели…
Хтео сам да јој поклоним срце
па пружих длан пут њеног скута,
узе га она и нежно стави
на леву страну испод капута.
Сада у пару ко једно стоје
и вију гнездо плавој птици,
певају плаву песму без речи
светлећи – као небески свици.
И тад пољубих нежно Лану!
Нестварно беше ко дрхтај у сну…
А испод тополе сунце плану
кад јој усном дотакох усну.
ЦЕНТАРФОР ИЗ 6. Б
Немања је дечак страва,
његов осмех разведрава…
Као први сунчев зрачак
отера из мене мрачак…
Виђам га у школи често,
имамо и тајно место!
Игра фудбал као Видић,
мада је помало стидић…
После школе сваког дана
поље му је Маракана!
Лева, десна – десна, лева,
од Роналда боље шева…
Лети лопта по терену,
пратим га у сваком трену.
Обожавам ту фигуру!
Још кад науљи фризуру!
Не смета му што је шести
ни кад дође до крљања…
Ал’ кад гол у мрежу смести,
викнем срећна: „То Немања!“
Он ми осмех да пред свима,
а ја сва у облацима…!
На срцу се роди бора
због мог згодног центарфора…!
После меча шетње следе,
лежање на мекој трави,
док порази и победе,
нису важни због љубави!
RSS