СЛОБОДА СТВАРАЊА КАО НАСУШНА ПОТРЕБА ДАНАШЊИЦЕ
Секуле Шарић песничком збирком „Атлантиде“ уводи читаоце у свет разноликих књижевних и културолошких епоха, бави се различитим феноменима данашњице, са сталним акцентом на присуству слободе уметничког стварања. Збирка је подељена на два дела коју чине збирке песама „О Јововићу вернику (песме једног пасторалног зависника)“ и „Аве, Мајаковски (Нове песме несличног настављача)“. Збирку „О Јововићу вернику“ чине циклуси песама „Доносилац“ , „Прогнаници“ , „Птице, сенке, траве“ , „О распадању“ и „Читач без мане“, док збирку „Аве, Мајаковски“ чини циклус „О чежњи“.
Збирку отварају два мота. Први мото, односно Ничеов цитат, уводи нас у став лирског субјекта о односу појединца према праведности. Наиме, онај ко се пречесто позива на праведност тим чином заправо изазива супротан ефекат, тј. указује на чињеницу да би у његову праведност са пуним правом могло да се сумња. Песма Србе Митровића „Узалудно“ као други мото указује на последице које у неповољном систему производи понизност и ћутање.
Секуле Шарић збирку „Атлантиде“ започиње песмом „Размишљање“ у којој лирски субјекат води борбу са самим собом, својим алтер-егом који односи победу у световном животу, чега је лирски субјекат веома свестан. Свака смрт резултира радошћу рађања, али отвара и питање „свеколике сумње“, сумње у постојаност земаљског света што представљају стихови:
„Доносилац смрти је кратко и ефектно (?) биће нечовека
чије је потребе попут рођења човековог детета, рођење детета
је у савршенству савршене патње, мрака, слика, суза и смрти која
чини невиђену радост васиона пре васионе. И више од тога: прамајке
свеколике сумње!“
Та прамајка свеколике сумње која је свеприсутна у сваком појединцу представља покретач стварања и промишљања, са друге стране, а том приликом се наилази на неразумевање, презир или мржњу од стране окружења. Лирски субјекат у свом рукопису посматра, са једне стране, кукавичлук, а са друге стране „дисциплину цивилизације“ чији је савременик.
Песма циклуса „Прогнаници“ „Ја, Деметра“ осликава свет и његов однос према античкој традицији. Песма је насловљена богињом плодности која симболише радост рађања, али и оклевање ка радости живота које је одвело у ништавност. И лирски субјекат се пред Деметрином појавом осетио малим и ништавним, што га поражава. У успоменама, закључује лирски субјекат, посматра се „нестајање ближњег“, а представља се веза између лирског субјекта и оног кога више нема.
Песмом “Пад и ожиљак“ лирски субјекат поручује да се „падом у бунар“ не стичу привилегије, нити заслуге, иако многи моралним падом покушавају да се изграде. Међутим, морални пад никада не може да буде сламка спаса. Лирски субјекат истиче како у таквим ситним и простодушним поступцима не ужива нити их подржава, већ ствара свој свет који је много вреднији од јефтине продаје сопствене душе, што се уочава у стиховима:
„Никада нисам уживао у таквим дубинама, никада и никада нисам
припадао јефтиној знатижељи. То се може разумети смислом
импровизоване и личне васионе, некаквог блата који му прождире
и који (због тога) има цену.“
Циклус „Птице, сенке, траве“ отворен је песмом „Бесконачност“ пева о данашњем стању људске измрвљене душе, пролазности и недостатку поштовања према ономе што је традиција успоставила:
„Храмови невидљиве и врло личне ми
људске душе оглодани су за поплочану
пролазност пулсирајуће бајке!“
„Прича“ је песма која показује трачак светлости коју лирски субјекат уочава у свету дивљаштва. Птицама даје статус мудраца који људима указују на њихове слабости, али их и саветују како би требало да се владају у једном растројеном свету, јер је спас једини начин очувања битка:
„У ваздуху слепих мишева гладне месом птице поручују
људском роду, којем ваљда и сам припадам као
отпадник са стилом пагана у храму писања, оне,
интелигентне птице гласне су као свемогући прасак
новог постојања, поручују да је највећа храброст
бранити се сопственим безнађем. Тада је сваки
законски стилски младеж дате несигурности и стварно
непревазиђени облик чудовишног ишчекивања.“
Притом, лирски субјекат себе не изузима из тог збуњеног свакодневицом растројеног друштва. Одбрана од чудовишта савремености врло је успешна, јер се успешно препознају и процењују слаткоречиви лицемери.
Једна од најлепших песама у овој збирци свакако је „Ћерка“ у којој је представљена радост појединца због рођења створења које, с једне стране осликава сврху људског постојања, а то је родитељство и, са друге стране, одговорност пред загонетком као што је дете које је неопходно усмерити ка истинским вредностима које лирски субјекат посматра као „алхемију“ и „први корак задовољства“, јер потомство је непроцењиво. Кћерка симболише државу, јер и сама је носилац способности рађања, плодности, стварања, што показују стихови:
„Усхићен,
усхићен, усхићен, усхићен стално сам ударао дланом
о длан, ја људски ученик страсти и још људски
мученик множине и њене заиста људске светлости…
ево, у џаку носим тешко испрошене фришке
мрве хлеба и видим да је дати и задати живот
блиставо срце и његово блиставо срце, кућа, град,
село у својој врховној држави, тло,
тло, тло, тло, тло!“
У циклусу „О распадању“ лирски субјекат промишља о забораву оних исконских вредности и труљењем човека изнутра. Песма „Тајна, бодље, крв“ дефинише феномен тајне на различите начине. Тајна може да буде конфузност супротстављених страна, али се она налази и у сваком појединцу, чак је присутна и више но што је неопходно. Свако ко покуша да оголи тајну лирског субјекта не може да наиђе на милост и спас. На крају лирски субјекат отиче од убода разарања, али утеху и спас проналази у љубави коју посматра као сламку спаса:
„На крају свих крајева ја уморно и трошно натичем
крв својих бодљи!
И сваки масовни и мало
мањи смисао љубави обелодањујем кркљањем
неоствареног утопљеника и његовог
неискуственог зналца који приређује толико тога.“
Збирка „О Јововићу вернику“ затвара се циклусом „Читач без мане“ и истоименом песмом. Мотив тишине је најприсутнији, јер је она посредник између живота и смрти, природе и њених благодати и самог лирског субјекта. У тишини посматра „агонију ненаписаног и необележеног немира“ који је у песми негативно конотиран. Важан је и мотив искуства читача без мане, јер он, фигуративно, читача без мане, од чијег свезнања тло тла подрхтава, посматра као „притајеног испилелог убицу“. Присуство опасности лирски субјекат уочава у борби између добра и зла оличеног у борби између Јуде и Бога, односно између написаног и ненаписаног, у којој главну улогу преузима ловац који трага за апсолутом и, према мишљењу лирског субјекта, читач без мане.
У напомени која се односи на збирку „О Јововићу вернику“ аутор наводи своје поетичко становиште. Наиме, аутор се бави алегоријом мита и демистификацијом приказаном прошлошћу, садашњошћу и будућношћу, алудирајући на феномен слободе који пружа уметничко стваралаштво.
Друга збирка песама „Аве, Мајаковски (Нове песме несличног настављача) отвара се песмом „Антлантиде“, по којој и сама збирка добија име, које симболишу пропаст самог пропадања, апокалипсу, јер се сматра да је изобиље оно што чини живот, док отпаци представљају најнегативније феномене нашег друштва:
„Мисле да је корак у пиринчаном, меснатом, пшеничном пољу изобиља, мисле да је
то нескривени корак
њихове сулуде дреновине, то што исцеде, то
ником не треба, то је зараза, болест, куга
која траје и која ће трајати је религија куге, њихов смисао универзалног пасјалука.“
Лирски субјекат Атлантиде посматра као свет предсказања које ће изненада изронити и представити све оно недоречено и ненаписано.
Циклус „О чежњи“ започет је песмом „Чежња“ која осликава еруптивно стање емоција, свести, делања. Чежња симболише и бег од патње свакодневног друштва, равнодушности која се континуирано намеће, бесмислу који се стално, са или без разлога, настањује у промишљањима лирског субјекта:
„Чежња је прави звук бекства од патње
чији је крај у изгубљеном почетнику
почетника равнодушности, то је одавно бесмислена
лекција крви и некрви.“
Огољавањем сопства се, према мишљењу лирског субјекта јединка банализује, јер крши сопствену интиму.
Гротеска људског постојања исказана је песмом „Чистота“ која казује о људском незадовољству постојећим светом. Људско проклетство огледа се у жељи за поседовањем доступног и недоступног, онога што му припада, али и онога што не заслужује, а крајњи исход борбе човека са самим собом доводи до усамљености:
„Између белог живота и идиотске смрти
хтели су нешто треће и четврто, ненадокнадиво.
Али све жртве су исте, свако жртвовање
ствара грозан осећај усамљености.“
Човек се осећа изнова исмејаним у свом гротескном постојању и дељању, те и оксиморонском сплету догађаја и околности које га окружују, јер је празан због личне неостварености. Сузе представљају својеврсно медијаторство између љубави и мржње – љубави сазнања и мржње људске помрачености.
Лирски субјекат свој доживљај естетског принципа приказује у песми „Лепота“. Наиме, лепота из угла савременог човека је у први мах повезана са пожудом. Она је, такође, и један недостижни апсолут, чиме се лирски субјекат позива на ренесансну песничку традицију у којој је лепота, такође, била недостижан феномен. У свету општег безнађа веома тешко се препознаје и открива истинска лепота. Дефиницијом лепоте савременог друштва лирски субјекат завршава песму:
„Лепота, болно име света без везе. Измет
сеобе. Народни херој плаховитости. Глад
гладног, поганог времена.“
Цикличност људског живота осликана је у алегоричној песми „Круг“ посвећеној Леониду Андрејеву. Једини преживели у Нојевој барци савременог света, мишеви – персонификоване јединке савременог света, крећу у потрагу за новим животом очишћени од грехова претходног живота. Мотив Исуса као спасиоца врсте, али истовремено и као жртве модерних друштвених токова, који болно крвари како би окајао грехе савременог друштва, исказан је са циљем да се истакне цикличност његовог окајања свеопштих грехова, а пре него што га поново разапну, запитаће се ко су нове Јуде савременог друштва:
„Пре него што је закован на крсту
распећа нове обале спаса питао је
ко ће му објаснити последње појање
побратима Јуде, неохлађеног бизнисмена,
надобудног власника стохиљадите свилене
тапије и хлеба раскоши.“
Епилог ове песме указује на Исусов страх од људи морално ситних као мишеви, а који доминирају у свим сферама данашњице.
Песмом „Поље“ лирски субјекат преиспитује однос појединца према сопственом идентитету, јер савремени човек има сраман однос према својој прошлости тиме што „пљује на сопствени лет памћења, а који се распада“. Све је мања жеља за познавањем и поштовањем онога што јесмо и места порекла.
Симбол јабуке – плода греха, али и плода рађања, лирски субјекат је опевао у песми „Судбина“, којој у извесном тренутку даје значење бесмислености. Човека одређују речи и изговорено, чине његов живот и везују се за узроке и последице његовог живота:
„Речи изговарају простирања човека, човека
који отреса важну хладноћу са себе, веже узбудљиву
сенку саткану од безброј профила и постаје
последњи недодирнути ратник пред првом
јавном прекомерности.“
Речи као симбол живота, делања и трајања човека показују своју моћ у сваком смислу. Уколико човек изговара речи, онда се уочава живот и смисао, али, уколико речи изговарају човека у његовом најхаотичнијем издању, тада бесмисао добија апсолутну пуноћу.
Друга ауторова напомена односи се на лик и дело Владимира Мајаковског. Акценат је усмерен ка доследности и стваралачкој непристрасности коју је Владимир Мајаковски поседовао и испољавао кроз своје стваралаштво. Нарочито истиче да је Владимир Мајаковски својим ставом и стваралаштвом, нарочито слободом у исказивању личног става кроз поезију, чиме је поставио стандарде у домену уметничког стваралаштва песничким потомцима.
Песничка збирка „Атлантиде“ затвара се песмом „Знамење“ у којој примат добија монструозни свет који пљује и потире оно чисто, беспрекорно и неискварено. Персонификоване рибе говоре о људској борби у једном незахвалном свету у којем само бура може да доведе до новог и бољег устројства света. Песме ове збирке се путем алегорије, персонификације, оксиморона, метафоре, епитета, хиперболе, итд. отварају ка трагању за оним исконским, апсолутним, заборављеним вредностима. Враћају се и заборављеним песницима којима аутор одређене песме и посвећује, чиме их отима од заборава, нарочито њихову поетику. Пролазност и пропадљивост овога света пуног суровости и страдања само су део ове отрежњујуће збирке песама овог надасве плодног песника. Секуле Шарић кроз своју поезију показује какав је човек као битак, уметник и читалац, те какав би у будућности требало да буде, шта би иза себе требало да остави, а шта, у ствари, оставља.
Марија Живковић
RSS