ЧУВАР ТУГЕ
Вукашин је био риједак по многим одликама. Никада се није окористио о нечије,никада није ни давао своје.Неожењен био је у свом хафифном свијету. Вијек му је пртрчао на истој релацији између Казнено поправног дома ЗЕНИЦА и стана. У затвору је био запослен, у њему је пронашао себе,упознао своју себичност и онај њему потребни мир. Казниона је живјела туробно каква и јесте, а он, он је себи био казниона, није тога био ни свјестан. Да су му понудили било који други посао на кугли земаљској глатко би одбио.Затворски круг је остао до краја његова сигурност,вјера, нада, највећа љубав.И док су други читали, писали, сазнавали,неки били тривијални, отимали се о земаљске сласти и пропасти он је живио усамљеничким животом чувара,далеко од свијета убодних сензација,заборављен и изгубљен за друге па и за себе ,увијек унутар високих зидова који су били препрека нади и људском погледу. Разни су људи и разне судбине.Намијештали су му различите жене, њему приближне, покушавали да га у мјеру доведу да га учине сличним времену и људима,у почетку су му као младом пријатељи уплаћивали аранжмане у елитнијим хотелима, да се макне, да га не гледају таквог или да најзад и он види нешто од живота, депонује негдје као властито сјећање. Али он је једнако игнорисао људе и понуде, скупљао је новац цицијашки страствено као што то чине сви они којима живот није ништа друго до сулуда припрема за неки непознати свијет искушења и проблема, који ће неумитно доћи а за кога човијек треба бити добро припремљен, никада ни не помишљајући да троши а камо ли да потроши. Увијек је говорио: „Мени не треба луксузно, нека млади уживају“. Тако је размишљао са тридесет и са седамдесет година, колико је трајао његов мизерни живот. Када би се каквим случајем десио код неког у гостима а то је била изнимна ријеткост, на питање шта би желио,односно чиме би волио бити почашћен, имао је припремљен одговор,“ чашу воде“.Умро је једног промрзлог дана у болници на операционом столу од искомпликоване операције херније, прихваћено је конзилиарно саопштење да је наступила сепса. Њему је и смрт била банална. Многи нису знали да је напустио и себе и друге, нико то није ни објавио нити примјетио,а живио је ту поред. Након смрти пронашли су дубоко међу ритама,јер он је крпио одјећу, четири девизне и неколико динарских књижица, за ког је скупљао и скупио толики новац, кога је несрећник обрадовао изненадно? Бог само и једини зна. Ограничених видика, добровољни затвореник на слободи умро је непризнат и непознат .Прозори једине собе у којој би само преноћио,били су окренути ка затворским зидовима, гледао је он у њима једино што је битно, тај скраћени поглед ка казниони значио је његов васцијели свијет,смисао и поглед, његов Напуљски залив, Невски проспект,Авенија УНТЕР ДЕН ЛИНДЕН, његов елдорадо. Са робијашима је играо и одиграо животну симултанку.У бајатом ентеријеру претрпаног стана у згради која се налазила у стрмој улици на ојачаним вратима скученог стана налазило се неколико уграђених брава, чак је и телефон закључавао од себе. Цео живот му је прошао у страху,он се и себе бојао, да ли је ичега било да није чудно у његовом трајању, колико бесмисленог у том поразном, празном животу? Задње ријечи које је изустио, изговорио је у дубокој коми, рекао је тада „Брже брже ти високи плавушане, вјероватно их је упутио у шетњи затворским кругом, док је са затвореницима чекао њихову слободу.
12.О9.2О19.год.
НА КРАЈУ
Кад људи животе сагледавају своје,
упита их необјашњив неко,
какви су то они били?
Многи у присећању људскост не угледају,
живели су без БОГА,ега и неба.
Андреја Ђ. Врањеш
RSS