Једно читање збирке АМАНЕТ МОСЊАНСКИХ КИША Неранџе Костић, као песничке шкриње наслаганог стиховеза
Попут старинских писама и рукописа у боци која лутају морима или налик сентименталном дневнику женског срца, какав је био уобичајен у романтизму, аутор ове песмарице, Неранџа Костић, се у уводном слову обраћа непознатом читаоцу до кога ће доћи ова књига. Отварајући му своја песничка врата ка „души која ромиња“ , она наглашава да ће то бити поетски запис о срцу које стрепи пред љубављу. Испуњење мајчинском срећом на известан начин је лирска захвалност и посвета свог стиховеза, својих брижљиво наслаганих дарова, које ауторка као мајка у аманет оставља својој деци.
Инвокацијом јавора у програмској песми „Туга пада на јаворје“, у којој се смењују контрасне слике прошлости и садашњости кроз општи топос радосне младости насупрот пролазности и сете у познијим годинама, лирски субјекат очекује да јој јавор својим шумом буде сарадник у стварању залога за непролазну срећу кроз процес стваралаштва.
Готово сликарским кистом, ауторка пред нас износи пејзаж Пореча, Мироч планине, Ђердапске клисуре, Дунава … (Једну песму чувам за крај) Дескрипција сејавља као емоционални декор или то лирска јунакиња песничким очима суптилније, метафизички дубље посматра своје окружење (Дубока ноћ).
У шест песничких кругова: „Поречке руковети“, “Ковитлаци“, „Звоници“, „Помени ме, срећо“, „Гргут, душе“, „Мирис пољског цвећа“ како је компонована песничка збирка АМАНЕТ МОСЊАНСКИХ КИША Неранџе Костић, расуте су љубавне емоције кроз рукотворине женског стиховеза у низању песничких слика. Понајчешће су то бокори стилских средстава, поетске шаре којим душа попуњава белину платна, слажући их као женске рукотворине у шкрињу. Попут живе птице гласну се из Пореча и запевају снажно стихови појединих строфа или целе песме (Пожелим, Бујица, Драгана, Звонко моје, Бунтовник с разлогом, Богојављенска ноћ, Ко то тамо пева, Могли смо, Јесте љубав, није љубав), што сведочи о исконској песничкој енергији која се проломи кад то „њојзи гови“.
Стилски, реч је о песмама белог стиха, донекле распричане форме. Међу њима својом мелодиком и ритмом, свежину доносе песме на народну, у којима има нечег од влашке заумности, мистике и темперамента (Црне птице, Све кад прође, Ко ти рече, Јање мило).
Тематски, песмарица Неранџе Костић је претежно збирка љубавних песама у којој се глас драгог из младости који допире као ехо и преплиће се с мосњанским кишама:
„Љуби и живи по правилима свог срца“,
сусреће са снажном жудњом лирске јунакиње:
Црвена као крв/ за тебе плесала бих /влашко коло (Још једном).
Остварење потпуне среће као да јој стално измиче јер морнар с плавим очима туђа је лука, /пожели да га љуби, /али зрелост жене не допушта грешку (Пожелим).
Чежња се претаче у дугу меланхолију : Време за сан је одавно прошло /Само ноћ никако да се пролије (Дубока ноћ) Надошле туге су попут мосњанских киша из наслова збирке:
Жено, /чувај се киша проломница /Оне из очију не умеју ( Њој, што ми је окишила очи).
Упркос женској рањивости, неспокојима и непремостивим чежњама, лирска јунакиња пркосним криком исказује прекор и љутњу према ономе ко је себи допустио да јој обмане срце: Бујицу бих/ ја теби, /да видиш … (Бујица) .
Након невремена и исплаканих рана до наредних олујних облака, лирски субјекат у примирју са сопством, закључује: Није још ништа што већ прошла није ( Дубока ноћ). Као што то често бива, песник страда да би се читавом душом излио у стих, у песму, а песма уме да врати задовољство ствараоцу кроз креацију: Ја сам свој живот оплеменила јецавом песмом (Читај ми са усана –Живим).
Збирку АМАНЕТ МОСЊАНСКИХ КИША Неранџе Костић читамо као интимни лирски запис, о коме нам аутосрки глас експлицитно оставља аутопоетички кључ своје песничке спреме:
Јер, све што сам икад написала / диктирало је срце (Небо моје).
У Земуну, 25. јула 2020.г.
Кристина Павловић Рајић, књижевник
RSS