Ко сам заправо ја? Песник? Сањар? Путописац? Снохватач? Мали свитац чији сјај обасјава оне који воле, оне који расту до детета, Оне који имају крила да лете у безгранично, и очи да виде бесконачно. Или сам можда морнар без мора, и гусар без брода. Нешто као Петар Пан насукан у равници Паноније. Ко зна!? Вероватно сам краљ без краљевства, Принц без мача. Обућар који поправља свет. Марионета чије конце покреће звезда. Пастир који скупља мирисе шуме у фрулу И претвара их у звуке. Можда сам… Можда сам… Биће ипак да сам само обично ДЕТЕ.
Ево неких од његових пјесама из збирке ”СВИТАЦ ИЗ ЂАЧКЕ КЛУПЕ”, коју ће ускоро промовисати у Зворнику :
СВИТАЦ ИЗ ЂАЧКЕ КЛУПЕ
Све лепе речи што срце памти
ко игру свица у мору мрака,
у споменару сећања пламти
и греје душу једног дечака.
Где ли је сада онај цуричак
с којим сам делио клупу ђачку,
у оку сећања боде ко чичак
и личи на ону најдражу значку…
Коју сам скривао тајно и вешто,
од других ваљда, или од стида,
заголица ме преслатко нешто,
а онда пусти сузу из вида.
Где ли је, питам, а где сам и ја,
бежећи испред живота хица,
тумарам светом илузија
и тражим свог одбеглог свица.
А онда схватим да немам крила
и није чежња што ноћас пупи,
већ сећање да је најлепша била
од свих осталих у ђачкој клупи.
И стварам слику о томе често
да не згаснем свом свицу наду,
у срцу имам посебно место
да је сачувам вечно младу.
…………
МАЛИ ВЕЛИКИ ЧОВЕК
Ништа на свету случајно није
и то понекад шашаво звучи,
свако у себи некога крије,
можда у теби геније чучи.
Послушај срце шта ће ти рећи,
у њему крила расту мека
и увек маштај о својој срећи
која те негде скривена чека.
Књигу под јастук и снове лови,
замишљај да си витез са пером,
а онда до своје звезде заплови,
али све чини душом и мером.
Веруј у љубав која те носи
и кад не будеш од других бржи,
једном ћеш знати шта си и ко си,
само до циља храбро издржи.
А када једном стекнеш име,
па кад те буду по њему знали,
никада се не хвали тиме
и не заборави да си мали.
Ништа на свету случајно није,
тако је кажу мудрији одвек,
свако у себи одговор крије
да би се могао звати човек.
……………
СВИТАЦ ДОБРОТЕ
Свако у себи доброту носи
ко малог свица препуног сјаја,
нађи је храбро и знаћеш ко си,
она обале најлепше спаја.
Можда баш тебе негде чека
ил’ ти у сусрет скривена креће,
пожури, она је најбржа река,
рашири ко свитац крила среће.
Из сваког од нас доброта вири
негде у души она светлуца,
тајанствена крила у нама шири,
од малог свица па све до сунца.
Оно што хоћеш, што желиш бити
то чува у срцу скривена клица,
љубав те води, љубав те штити
у којој расту крила твог свица.
А кад порасту једнога дана
и почну добротом ко звезда сјати,
пустићеш свица са свога длана
и некоме га за срећу дати.
……………..
ПРЕНЕЋУ ТЕ
ПРЕКО ПРАГА
Баш ме брига што си буца
и што имаш и-хај кила,
у твом оку сјај светлуца,
ти си моја добра вила.
Не смета ми због дружине,
знам да ти је мана храна,
кад поједеш три ужине,
кад си стално умазана.
Вило моја прождрљива,
ниси крива, само њопај,
немој бити ко Олива,
нисам ни ја онај Попај.
Згодна си ми као буре,
црвениш се као гица,
утовљено моје ћуре
најлепша си девојчица.
Туци кифле, хамбургере,
разне пите, торте, кокте,…
Све испразни фрижидере,
па кад пређеш преко стотке…
Без обзира да л’ је грешка,
одувек си мени драга,
ма колико да си тешка,
пренећу те преко прага.
RSS