Српска књижевница Гордана Павловић
Рођена 16.05.1971. године у Сарајеву. До сада је објавила осам књига:
“Аманет”- поезија 2013. и друго издање исте године.
“Кад душа проговори”-поезија и проза 2014.
“Потка живота”-поезија 2014.
“Шкриња успомена”-кратке приче 2015.
“Пукотине срца”-вишејезична поезија 2015.
“Челична воља”-роман 2015. и друго, допуњено издање 2017. године
“Вртлог” -приче и есеји 2016.
„Завештање мом српском роду“- приче о злочинима над Србима
„Светлост кандила“-духовне мисли, поруке, песме, 2017.
Роман “Челична воља” је проглашен за најбољи роман ИК СВЕН за 2015. годину и због свог квалитета и јаке поруке коју носи заступљен је у школским библиотекама широм Србије.
Песма “Шта ће ми?”-у јуну 2014. године освојила је другу награду на Међународном фестивалу “Лирични гласови” у Бугарској. Њене песме и приче су објављене у преко 100 различитих зборника и антологија.
–Члан је Удружења књижевника Србије и редован члан Матице српске, Нови Сад.
–Члан Српског удружења „Ћирилица“-Београд
–Члан “Седмице” из Франкфурта (подружница УКС-а);
–”Горске виле” из Подгорице (Колективни члан Матице Српске);
–Почасни члан књижевног клуба “Душко Трифуновић”-Кикинда;
Рецензент је преко 80 књижевних дела у Србији и иностранству и уредник је великог броја књига.
Заједно са супругом Љубишом Павловић приредила је и уредила многе заједничке књиге и антологије, међу којима су и: “Причај ми родни крају“; „Не дирај моје огњиште“; „Славом предака и снагом потомака Србија васкрсава“,…
Песме су јој преведене на македонски, енглески, немачки, бугарски, албански, словеначки и као такве презентоване у различитим новинама и културним установама широм света.
Поједини текстови из књиге „Завештање мом српском роду“ објављени су на великом броју интернет портала, новина и веома изузетно добро прихваћени од стране читалаца.
Живи и ствара у Београду, уз подршку својих најмилијих, супруга Љубише, сина Николе и кћерке Анђеле.
ГАВРИЛО (из књиге „Завештање мом српском роду“)
Умро је Гаврило…
Црни се дим надвио
над икону и кандило,
над српска обележја,
заклаше,
забетонираше у јамама
оца и сина,
деценијама
није се разданило,
није осванула
потпуна истина
о злочинима
над Србима,
још нам је тмина
на крововима,
нема те,
е мој Гаврило…
Умро је Гаврило…
Више од сто година
протутњало
голготе, ратова
страдања,
земља натопљена
крвљу предака,
настало доба
привидне слободе
за Србина,
док зло се прикрадало,
чекало
и канџе заривало
у душу, срце,
у утробу,
ишчупало
плод нерођени,
заслепело
вид очињи,
нема те,
е, мој Гаврило…
На правди Бога
осрамоћени,
понижени,
приморани
да убицама српске деце
руку љубимо,
белосветске сотоне
хлебом насушним
и сољу дочекујемо,
да се осмехујемо,
док нам са светиња
крстове склањају,
православље отимају,
неморал и зло
се намеће,
правду саплиће,
нема те,
е, мој Гаврило…
Остаде згрчена рука,
стиснута мука
и још јача
вера у Србина,
молитва Богу упућена
да прође ово време
искушења,
да обдари снагом
поколења,
српске кћери и синове
да у славу истине
сачувају иконе,
порекло и корене,
да се Србима
коначно раздани,
вид и слух
поврати,
нада у спас једини
да васкрсне православље
кроз српске изданке,
е, мој Гаврило…
RSS