Primož Vresnik
ASoglas: Recite nam najprije odakle ste i čim se bavite ?
Najprije pozdrav iz Slovenije vašim čitaocima. Drago mi je što pravimo taj intervju. Svašta umem, samo sebe ne razumem, tako je već davno odgovorio Duško Radovič, kada su ga zamolili da kaže nešto više o sebi. Grkljanov poklopac ne otvara se tako slobodno kada treba govoriti o sebi. Profesor, odgojitelj i pisac. To bi bilo najkraće šturo predstavljivanje. Radim u đaćkom domu Ivana Cankarja u Ljubljani. Bavim se i pozorištem.
ASoglas: Da li ste do sada objavljivali neke radove ?
Moja najomiljena izražajna forma jest drama. Volim da pišem drame. Različite, a ponajviše istorijske i biografske. U Srbiji sam izdao i knjigu dramskih tekstova Moskva, Beč – Berlin, kroz dramski svemir kod Presinga. A isto tako mi je u regionu kraća proza svrstana u nekoliko antologijama . Baš u ovoj godini ozbiljno surađivam sa Radijskim odrom u Trstu u vezi sa mojom radio dramom Zofka Kveder u Trstu, 1899. Rečenica više o tome. Zofka Kveder je bila slovenačka spisateljica koja se angažovala za ženska prava. Neko vreme je radila u administraciji listova Edinosti i Slovenke u Trstu, obavljajući razlićite poslove. Pisala je i na stranim jezicima (nemački, češki ) i živela u mnogim evropskim gradovima.
ASoglas: Šta za vas predstavlja umjetnost pisane riječi, kako ste došli na ideju da pišete ?
Nisam ja pisanje odobrao, već je pisanje odabralo mene. Već na početku devetdesetih godina prošlog stoljeća bio sam čvrsto rešen da idem putem književnika. I tako pravimo intervju…
ASoglas: Da li ste od onih pisaca koji unose sebe u svoje radove, tj da li vaši radovi imaju autobiografsku ili ne ?
Pisanje je putovanje bez kofera, to je već davno rekao pisac avanturističkih romana Emilio Salgari. U tome ima naravno istine. Istini za sebe, pisanje nužno ne podrazumeva bavljenje sa sobom i unošenje sopstvenih stavova, iskustava u lektiru. Imaginacija pisaca, spisateljska delatnost nije samo individualan čin, već je to susret različitih stavova unutar i van pisaca. Švajcarski psihoanalitičar Jung kaže da treba imati na umu da kod pisaca dolazi u posjetu i ono kolektivno nesvesno. U momentu pisanja književnog teksta bude se i praiskonska iskustava naših predaka i pokojnih umetnika također. Književnik je na neki posebni određeni način i medium. Pisanje više puta znaći susret sa onim što nije osobno, individualno, znaći susret sa onim što prelazi osobno iskustvo sa okolinom. Tako je za mene pisanje u prvom redu susret različitih stavova oko ljudskih pitanja. Literatura koja piše samo iz osobnog iskustva, avtobiografskog bunara, da tako kažem, sigurno je fluidna, koloristička i ispovesna, ali joj fali, sa nekoliko izuzetaka, susret sa univerzumom različitih stavova. Fali joj univerzalna dimenzija, a uslov za tu dimenziju sigurno su moral i obrazovanost. Pisanje je strast duše ali i vodenje razgovora sa drugima. Ako ima u toj delatnosti osobnih crta, dabome da ih ima, ali to nije potpun odgovor na vaše pitanje.
ASoglas: Kakav bi svijet po vašem mišljenju trebao da bude, da bi ljudi bili zadovoljni i srećni, šta je to što umjetnik može da uradi da bi doprinjeo boljim odnosima u društvu ?
Književni tekstovi imaju snage i uticaja na okolinu, ali sa druge strane nad umetnošćom još uvek stoji čudo života. Onaj nedefinisani, nerazgovetni život, koji posluži za inspiracijom mnogim umetnicima. Ljudi so se podelili na optimiste i pesimiste oko tog vašeg pitanja, ja sam lično uveren da književnost ima odjek i uticaj i da u celini nije sve tako uzaludno i crno. Književnik treba da bude prije svega prijatelj čovečanstvu, a ne samo piskaralo nacionalnih i ličnih interesa. Mnogo pisaca je potrošilo svoj obraz u promašenim političkim pokretima. Moralna snaga pisaca nije potrošena reč. Svako ima nacionalnost po rođenju ali to nužno ne znaći nacionalnost po zanimanju. Mislim da je glumac Ljuba Tadić razmišljao u tom pravcu. Dužnost pisaca je da se povremeno ili stalno bavi sa socialnima i ekološkima pitanjima, a ne samo da se bavi sa sobom. A sigurno je najbolje ono društvo koje se ne petlja u tvoj život, mislim ideološki petlja. Najbolje društvo je ono u kome ima hleba za sve.
ASoglas: Rekli ste da je to vaš prvi intervju u Republici Srpskoj, a u koji grad u regionu volite da se vraćate ?
To su sigurno svi gradovi, gradići u Vojvodini.
ASoglas: Hvala vam na razgovoru.
RSS