Intervju za ASoglas
Dajana Lazarević – O ljubavi prema Belorusiji i zbirci pesama „Venac“ Maksima Bogdanoviča
ASinfo: Možete li nam reći nešto o sebi u par rečenica?
Dajana: Prvo, hvala Vam što ste me poznali na intervju. Za jednu mladu osobu i, do juče, studenta, to je velika podrška.
O sebi bih rekla da sam svestrana i uporna, ambiciozna, stalno u pokretu. Završila sam osnovne i master studije na Filološkom fakultetu u Beogradu i planiram da nastavim sa obrazovanjem. Zaposlena sam u struci, a bavim se i pisanjem i prevodjenjem.
ASinfo: Od kada se bavite pisanjem? O čemu najčešće pišete, koji je žanr u pitanju?
Dajana: Ne mogu Vam tačno reći kada sam počela da pišem. Od detinjstva sam puno čitala i verujem da je iz toga proisteklo lepo pisanje. Do 16. godine sam pisala šaljive pesme, kojima sam zabavljala društvo, a onda sam počela da pišem pesme o ljubavi, prirodi i mitskim bićima i objavljujem po raznim književnim časopisima.
Dakle, počela sam sa poezijom i ona je i dalje moj omiljeni način izražavanja emocija. Objavila sam tri zbirke pesama do sada. Dvadesete su mi donele više iskustva i više ljubavi za prozu, pa sam, zahvaljujući književnim konkursima i nagradama na njima, objavila i jedan roman (Magloviti put talenata) i duhovnu biografiju (Otac Arsenije, izdavač: Eparhija Valjevska, 2016).
Tako sam naklonjena i poeziji i prozi, ali priznajem da više volim poeziju.
ASinfo: A prevodi? Šta prevodite? Sa kojih jezika?
Dajana: Uglavnom poeziju prevodim i to već nešto više od dve godine. Oprobala sam se i u prevodjenju poezije sa srpskog na engleski jezik, u saradnji sa zaista dobrim timom Društva Živih Pesnika. U pitanju je savremena poezija, ne samo srpskih, već balkanskih savremenih pesnika.
Ono na šta sam veoma ponosna je prevodjenje poezije sa beloruskog sa srpski jezik. Objavila sam već nekoliko desetina prevedenih pesama u raznim časopisima, a ove godine je svetlost dana ugledala i zbirka pesama “Venac” beloruskog klasika Maksima Bogdanoviča. Knjiga je predstavljena u Beogradu, Novom Sadu i Minsku, a dobila sam i priznanja za taj posao i sa beloruske i sa srpske strane.
ASinfo: Master rad ste takodje pisali na temu belorusko – srpskih veza? Otkuda ljubav za Belorusiju?
Dajana: Moj master rad nosi naziv: “Bibliografija prevoda sa beloruskog na srpski jezik i sa srpskog na beloruski jezik.” U pitanju su prevodi, književne veze, samim tim nešto meni blisko. Temu sam birala sama i branila 1. Juna na Filološkom fakultetu u Beogradu.
Svi me pitaju zašto baš Belorusija, zašto beloruska književnost… Vidite, ja sam na fakultetu birala beloruski jezik kao izborni. Pošla sam na predavanja iz radoznalosti, iz želje da saznam koliko su slični ruski i beloruski jezik, a ostala sam na tim predavanjima dve godine. Eto, toliko mi se svideo jezik i priča o jednoj meni nepoznatoj zemlji.
Prvu pesmu sam sa beloruskog prevela u tom periodu učenja, kao domaći zadatak. Tada sam se uverila koliko je prevodjenje naporan posao, naročito kada je poezija u pitanju.
Prelomni trenutak za mene desio se, ako se dobro sećam, 2013. godine, na proleće, kada je održana promocija zbirke pesama Rada Drainca, koju je prof. Ivan Čarota preveo na beloruski jezik. Tada moj profesor beloruskog jezika na fakultetu mi je predložio da odem na promociju, jer je shvatio da me to veoma zanima. Ja sam tada već imala u rukama “Antologiju beloruske poezije”, na kojoj je radio upravo profesor Čarota, pa sam brzo donela odluku da napustim predavanja tog popodneva, da bih išla na promociju.
ASinfo: Tada je počelo Vaše poznanstvo sa prof. Čarotom?
Dajana: Ne, tada još ne. Ustvari, nisam smela ni da pridjem, ni da se obratim profesoru. Bila sam na promociji i veoma mi se svidela. Bila sam nadahnuta i spremna da učim dalje. To mi je bilo sasvim dovoljno. Pomoć u radu sam tražila povremeno, od profesora na fakultetu.
Prevode sam objavljivala u studentskom časopisu “Vesna”, čiji je izdavač Filološki fakultet. I to je funkcionisalo.
Međutim, kada se moji profesori beloruskog vrate u Belorusiju (pošto lektori ne ostaju duže od dve godine), ja gubim mentore, a sama da nastavim da radim – bilo je nemoguće. Tada sam odlučila da pišem prof. Čaroti i pitam za savet.
Vidite, profesor je pokazao veliko strpljenje, čak i kada napravim puno grešaka ili previše žurim. Ja sam stalno slala mejlom nove i nove pesme, sa molbom profesoru da pogleda prevod. Teško je to objasniti… Vidite, profesor je preveo hiljade pesama i desetine drugih dela, nagradjivan je i odlikovan, a daleko od toga da je gord. Odgovarao mi je na svako pismo, a savete i pomoć nikada nije uskraćivao.
Tako mi je profesor i predložio da prevedem pesničku zbirku “Venac” Maksima Bogdanoviča. To mi je bio, sigurna sam, najteži zadatak. Prevodjenje je trajalo mesecima, potom priprema za objavu… Sve ukupno, godinu dana. Zbirka je štampana uz pomoć Ambasade Republike Belorusije u Srbiji.
ASinfo: Ovog leta ste putovali u Belorusiju na Letnju medjunarodnu školu belorusistike. Kakvi su Vam utisci?
Dajana: Utisci su sjajni, imala sam prilike da slušam beloruski od izvornih govornika, da upoznam Minsk i njegove znamenitosti, posetim Polack i Novopolack. U Muzeju Maksima Bogdanoviča 13. Jula je bila i promocija prevedene zbirke. Sve mi pomalo nedostaje sada, pa u šali kažem da sam se vratila kući, a srce ostavila u bratskoj Belorusiji.
ASinfo: Kakvi su Vam planovi za budućnost?
Dajana: Imam mnogo planova, ali i običaj da ne govorim otvoreno o njima, iz prostog razloga što će mi biti veoma teško ako nešto kažem javno, a ne ispunim… Želim da nastavim da prevodim i da nastavim obrazovanje, dakle samo da produžim putem kojim sam pošla. Znanje je ono što nas uzdiže i daje nam moć, ja iskreno verujem u to. Da se vratim u prošlost, ne bih ništa promenila, a u budućnosti se nadam da ću još više i odgovornije raditi na ostvarivanju svojih želja i planova, kao i na povezivanju dve moje najvoljenije države – Belorusije i Srbije.
Dajana Lazarević,
- juli 2017.
RSS