На писање овог записа навела ме је стална потреба појединих људи да указују на вредности ћирилице. Они то раде из нужне одбране, јер им се латиница свесно и несвесно, намерно и ненамерно намеће на сваком кораку. Навешћу прво једну добро познату чињеницу. Већина нас зна да је српска ћирилица једно од најсавршенијих писама на свету, јер је готово потпуно прилагођена записивању појединачних гласова српског језика.
Такав доказ је одлично утемељен на научним истинама. Међутим, поставља се питање: шта ако латиница која се користи у српском језику буде усавршена према истом правилу? За то јој није потребно много: само треба пронаћи одговарајуће замене за садашње lj, nj и dž и латиница ће по овом питању постати потпуно равноправна ћирилици, јер ће и она имати по једно слово за сваки глас. У том случају не бисмо могли потезати савршеност ћириличког записа као једну од ваљаних основа за доказивање преимућства употребе ћириличког писма у српском језику.
Свако писмо је подложно даљем усавршавању, а српска ћирилица је, очигледно, у том погледу за један степеник изнад свих других националних писама. Треба имати у виду да то није вечна истина и да ће пре или касније неко сигурно хтети да то промени. Истини за вољу, многи су то већ покушали. Ђуро Даничић је чак штампао речник својом реформисаном латиницом, али је од свих нових слова које је увео заживело само đ, иако се и оно нередовно употребљава. То нам говори да најтврђу основу и највећу вредност ћирилице не можемо тражити у стварима које су подложне промени, а то нам већ наговештава да се ради о нечему што није увек лако схватљиво и пред чиме логика и хладан разум или прорачун остају немоћни.
Највећа вредност ћирилице се налази у симболичкој равни, у њеном самом постојању и трајању и у чињеници да су сви наши српски преци писали њоме. То је оно непромењиво, истинито, оно што није подложно расправи и доказивању. Она јасно говори ко смо, она је та чврста спона која повезује саме почетке српске писмености са садашњошћу, а ми смо, заузврат, дужни да је одржимо у животу њеним сталним коришћењем и да је пренесемо потомцима.
Сада је јасно да је чињеница да је она једно од најсавршенијих писама на свету потпуно споредна. Чак и да неко друго писмо буде боље, лакше за писање, једноставније за употребу, простије или нешто сасвим друго, ми се ћирилице не можемо и не смемо одрећи. Она је жила куцавица нашег идентитета, наше свето писмо.
RSS