Тамом обојено платно
Једна сенка будила се из сна, тврда клупа у парку прекинула је сан…
Непознати мушкарац се лагано протезао као после лепог сна, задовољно посматрајући светлост уличних светиљки која се преливала над тамом околних зграда.
Ништа није указивало да је збуњен,уплашен или…
Помислио је само – ко је он, и откуда у овој тишини се налази, у овом непознатом свету. Осећао је пријатност мириса и укуса ране летње ноћи, и баш ништа више.
Благо се насмејао са мало самоироније да се, ето, налази у неком чудном сну и да му ништа баш ништа није јасно. Низале су се мисли, покушавао је да се присети неког догађаја из свог несталог живота, догађаја који би му можда био светлост сазнања. Не, ништа није постојало осим садашњег тренутка.
Непозната сенка беспомоћно је покушавала да се сети макар једног лика из сећања. У сећању је била рупа, баш ништа…
Одједном се неспокој уселио у срце, страх је бивао исконски моћан, вртело му се у глави и беспомоћност је била једина реч тог тренутка који је трајаооооо…
Пролазили су сати. Дуги као године, они сати који никада не пролазе, а баш тада највише желиш да прескочиш време, али то је немогуће, јер сваки тренутак има свој значај и мора се догодити.
Одједном је устао, несигурних корака, као дете које улази у свет и покушавао да некуда крене. Без одређене жеље, без циља да реши мистерију… Несигуран ход човека сенке се губио, сенка је нестајала… нестала је…
У једном стану, недалеко, једна жена је плакала… Покушавала је да објасни полицијском чиновнику да је неко нестао и да га нема већ два дана, да је тај болестан тешко, и да без лекова неће преживети.
Глас са друге стране жице бирократски је објашњавао да се мора сачекати још 24 часа и да ће они пронаћи… Прича је трајала и трајала, један глас је говорио са страхом и зебњом, а други је читао неке прописе….
А… ма, не знам где је сада… а он је… осликавао тамом… ПЛАТНО
RSS