Идем за тобом, мој Милоња,
По гудурама Албаније,
Ал’као да ни мене,
Ни тебе није
Од када се растасмо од Србије.
Брата ти Рудоњу,
брата по јарму,
По истој штали,
Разнесе картеч на Колубари,
Још памтим зелене воловске зене.
Кад у рат кренусмо,
И ти и ја,
Оста плуг,
Оста дрљача,
Остаде проја испод сача,
Оста ливада изнад долова,
Оста ми бабо без волова.
Данима глад,
данима лед,
Већ трећу зиму земља смрзава,
Еј, мој Милоња,
Крсна ми Слава сутра свањава,
Па ко да трене,
Ко да спава?
Замисли, Милоња,
Кад јутро сване,
Кад сунце изађе и огране,
Авлија светлошћу умивена,
Ех, да бар имам флашу ракије,
Ех, да бар имам нарамак сена.
ИДем за тобом, мој Милоња,
Носи нас нека снага потоња,
Ко костур ти,
Ко костур ја,
Са неба ледена звезда сја.
Идем за тобом, мој Милоња,
Без опоравка и без смене,
У мрклој ноћи кад сза крене,
Пред очима ми воловске зене,
И Знам, одувек тако је било,
Док има тебе, има и мене.
RSS