За храм Светог Пантелејмона у црквеним књигама пише да је најупечатљивије монашко станиште на западној обали Свете Горе. Између 1346. и 1500. године у манастиру је „највише било грчких, а одмах за њима и српских монаха“. Нема сумње да је у то време Свети Пантелејмон био под покровитељством српских владара. И владало је „опште уверење да Пантелејмон припада Србима“. Данашњи Пантелејмонов манастир је из темеља подигнут крајем XVIII века.
Покровитељство цара Душана нарочито је допринело материјалном опоравку манастира, а Душан му је за игумана био одредио ученог инока Исаију, кога су Атонци веома поштовали. Исиаија је у историју српске средњовековне културе ушао првенствено као преводилац
Године 1371. превео је са грчког језика корпус дела Псеудо-Дионисија Арепоагита (V в. или почетак VI в.), „највиши домет хришћанског неоплатонизма“ (С. Аверинцев), на коме почива сва византијска теологија после шестог века, довршивши свој превод у време Маричке битке. Да је Пантелејмон сматран српским манастиром, говори и писмо деспотице Ангелине, удовице српског деспота Стефана, руском кнезу Василију Ивановичу (1503-1533) у коме тражи да под своју заштиту узме манастир „као њено добро“ (Христу:257).
Руски калуђери су на Атос почели да пристижу у већем броју тек када је Русија збацила монголски јарам. Између 1500. и 1740. године у манастиру је први пут у богослужењу преовладао словенски над грчким језиком, али је братија и даље пролазила кроз велика искушења. Манастир је једно време толико био економски пропао па је био ослобођен плаћања доприноса светогорској општини. Када је учени калуђер Василије Барски први пут дошао у Русик, 1725, затекао је само два руска и два бугарска монаха, а 1744. само неколико Грка. Дотрајале зграде, склоне паду, навеле су калуђере да пређу на обалу, где су са благословом патријарха Григорија V и уз новчану помоћ влашког кнеза Калимаха Александра Скарлата саградили цркву и јужно манастирско крило.
Фотографије начинио Костас Асимис
Извор: ФБ страница Пријатељи манаситра Хиландар
RSS