Sveti Aleksandar Svirski

Sveti Aleksandar Svirski je jedini Novozavetni svetitelj, kome se Gospod javio u sva tri lica, kao Starozavetnom Avramu. I dok je istorija sa posetom Svete Trojice Avramu i Sari, ispod starog Mavrijskog duba, dobro poznata i zabeležena i u Svetom Pismu i na veličanstvenoj ikoni Andreja Rubljova, žitije i manastir Aleksandra Svirskog u Srbiji nisu poznati u onoj meri koliko to zaslužuju. Nije na nama grešnima da sudimo zbog čega je Promisao Gospodnja udostojila Svojom posetom upravo svetog Aleksandra Svirskog na svetoj ruskoj zemlji. Ali sama činjenica da je sever ruske zemlje Trojedini Bog udostojio te počasti, nalaže da se sa dužnom pažnjom bolje upoznamo sa ovim svetiteljem i ovim manastirom, pa tako putovanje po “Riznicama Svete Rusije” nastavljamo pričom o manastiru svetog Aleksandra Svirskog…

Prepodobni Aleksandar Svirski kanonizovan je samo 14 godina posle svoje pravedne končine. Mnogi njegovi učenici i poštovaoci su još bili živi, pa u njegovom žitiju ne nailazimo na uobičajene hagiografske šeme o blagočestivosti. Zamonašen je na Valamu 1474. godine i svojim podvizavanjem zadivio je i najveće Valamske podvižnike toga vremena. Ta bespogovorna spremnost nošenja Krsta koja je ishodila iz dubine duše prepodobnog Aleksandra, nije mogla ostati bez utehe Gospodnje. I danas je očuvana pećinica u kojoj se jedva može smestiti jedan čovek, u kojoj je jednom prilikom 1485. godine, tokom molitve, prepodobni začuo glas: “Aleksandre, izađi odatle i idi na mesto koje ti je ranije ukazano, tamo se možeš spasiti”. Velika svetlost ukazala mu je mesto na jugo-istoku, na obali reke Svir, gde se prepodobni odmah preselio. Gospod je prvo jednom bojarinu otkrio ovog velikog ugodnika, koji se godinama hranio samo biljem koje je raslo uokolo, a posle se brzo njegova slava velikog molitvenika i iscelitelja duše i tela pročula po čitavoj okolini. Dar prozorljivosti od Boga darovan, doprineo je da ga verujući narod ruskog severa još za života smatra svetiteljem. Tačno na 23 godišnjicu od preseljenja, crkvicu prepodobnog obasjala je velika svetlost i on je ugledao tri muškarca koja su došla k njemu. Začuo je naredbu: “Ljubljeni, pošto si video Tri Lica koja govore sa tobom, sagradi crkvu u ime Oca i Sina i Svetoga Duha, Jednosušne Trojice… A mir Svoj ti ostavljamo i mir ti darujemo”.

Na tom mestu kasnije je sagrađena kapela, a žitije svetitelja nam kazuje da se posle ove veličanstvene posete svetitelj nije uobrazio, nego se i dalje usrdno trudio da verno služi Crkvi, bratiji i narodu. Svetitelj se podvizavao u gustim šumama ruskog severa, na 260 kilometara severozapadno od Petrograda, između Finskog zaliva i Ladoškog jezera, gde su na proplanku blizu Rošćinskog jezera sagrađena dva manastira – Svetotrojički i Preobraženjski. Među paganskim starosedelačkim narodima severa, ovaj podvižnik je pre svega svojim podvižničkim životom, širio i učvršćivao veru Pravoslavnu na ruskom severu, osnovavši 1506. godine manastir. Upokojio se 30. avgusta 1533. godine, a 1547. godine uvršten je u lik svetitelja Gospodnjih. I danas najrazličitiji nevoljnici koji sa verom pristupaju moštima svetitelja, dobijaju telesno i duševno iscelenje. Tako je divni Bog u svetima Svojim, koji je preko ovog ugodnika Svoga projavljivao čuda za njegovog zemnog života, nastavio to činiti i kroz njegovo netruležno telo, na slavu Njegove večne i nepobedive Crkve Pravoslavne.

Najstarije zdanje u manastiru je crkva Pokrova Presvete Bogorodice, koju je 1533. godine sagradio sam svetitelj, uz ktitorstvo cara Vasilija III.

Preobraženjski sabor je sagrađen 1644. godine, sa kapelom Aleksandra Svirskog, a kameni sabor Životvornoj Trojici sagrađen je 1791. godine, na mestu nekadašnje drvene crkve koju je 1509. godine sagradio i osveštao sam osnivač manastira, prepodobni Aleksandar Svirski.

Crkva svetih proroka Zaharija i Jelisavete sagrađena je 1685. godine, a crkva svetog Jovana Damaskina sagrađena je 1718. godine. Kamena kapela Svete Trojice sagrađena je upravo na mestu gde se po predanju Sveta Trojica javila prepodobnom Aleksandru Svirskom.

Kao i mnogi drugi pravoslavni manastiri, kroz svoju 500 godina dugu istoriju, ovaj manastir je preživeo mnoge uspone i padove. Periodi blagočestivog napretka manastira, kada su ga pohodili i sveti zadužbinari, veliki knjaževi i carevi, smenjivali su se sa periodima osvajanja, pljačke, pohara. Da bi ih potom ponovo smenila obnova hramova, neprekidna molitva i trud. U najsrećnija vremena manastir je imao 8 hramova, bogate riznice, skupocene ikonostase, vredne biblioteke i druge dragocenosti i u XIX veku manastir je upravljao sa 24 manastira i pustinje u tom kraju. Najstrašniji period za manastir nastupa 1918. godine, kada su pakleni sledbenici Lenjina i Trockog uništavali sve Pravoslavno i u manastiru tada nije bilo ni svetinje ni monaha. Mošti su odneli iz manastira, iguman Jevgenij (Trofimov) je streljan sa jednim delom monaha, ostali monasi su rasterani, a na teritoriji manastira nicali su zatvori, kasarne, psihijatrijske bolnice…

Manastir je od svog osnivanja slovio za duhovni centar severnih ruskih zemalja. Milošću Božijom, 1997. godine, po blagoslovu Mitropolita Petrogradskog i Ladoškog Vladimira, manastir ponovo oživljava. Obretenjem moštiju prepodobnog Aleksandra Svirskog, koje se desilo 30. jula 1998. godine, njegovim molitvama i zastupništvom dolazi do preporoda drevne obitelji. Ponovni sjaj zlatnih kupola Aleksandro-Svirskog manastira svedoči nam, slava Bogu, da su prošla vremena kada su Rusijom vladali sinovi pakla. Preobražaj ruiniranih ruševina u velelepna manastirska zdanja, svedoči i o preobraženju duha bratskog ruskog naroda.

Danas se obretene mošti svetitelja čuvaju u Preobraženjskom hramu Aleksandro-Svirskog manastira.

Nedugo po oživljavanju bratstva, počinje i obnova manastirskog podvorja u Sankt Peterburgu, tako da je na Badnji dan 2001. godine, Mitropolit Petrogradski i Ladoški Vladimir, svetom arhijerejskom liturgijom otvorio podvorje Aleksandro-Svirskog manastira, u hramu Roždestva Hristovog, a 2006. godine, manastir je proslavio petstotu godišnjicu svog osnivanja.

 

 

 

* * *

Sveti Aleksandar Svirski praznuje se 30. avgusta po Julijanskom kalendaru, na dan kada Srbi slave Sabor srpskih prosvetitelja i učitelja. U Sveto-Trojičkom Aleksandro-Svirskom muškom manastiru, nalazi se i jedna veoma neobična freska, sa nazivom “Mojsije vodi narode na Strašni sud”1. U ovim danima potpunog sumraka Zapadne civilizacije, nemoguće je ne setiti se te freske. I u ove dane posta Gospodnjeg, treba zablagodariti Srpskim prosvetiteljima i učiteljima što ne pripadamo narodima iz te kolone koju je poveo prorok Mojsije. I treba zablagodariti Gospodu, što pripadamo onom narodu kome se sudi u Haškom tribunalu, a ne onim narodima koji su taj tribunal stvorili ili onim narodima koje taj tribunal brani. Jer se stradanjem stiče smirenje i srdačna Božanska ljubav, a zločinima se može steći samo dobrovoljni pakao. Krst naš jeste težak, ali njegovo strpljivo nošenje vodi do spasenja. Kao što nije ostavio bez utehe prepodobnog Aleksandra Svirskog, ni one koji strpljivo nose svoj krst, Gospod neće ostaviti bez utehe. Istinska Crkva Hristova nastala je u Sionskoj zbornici i odmah po svom nastanku krenula je na put stradanja, zajedno sa svojim Osnivačem, Gospodom našim Isusom Hristom. Za razliku od zapadne ničeanske ideje nadčoveka, koja zapadnu civilizaciju nepovratno gura u ambis, Ruska ideja je Pravoslavna, Bogočovečanska, svečovečanska, spasonosna. I samo u okviru te Pravoslavne, Bogočovečanske, svečovečanske ideje, moguće je doživeti tu jedinstvenu počast u čitavoj Novozavetnoj istoriji Crkve Hristove, poput posete Svete Trojice prepodobnom Aleksandru Svirskom. Jer Pravoslavna vera predstavlja sposobnost duha. Nju ne poseduju životinje. Niti duhovno nerazvijeni ljudi i narodi. To je privilegija samo više civilizacije. Pravoslavne civilizacije. Kojoj, blagodareći našim velikim prosvetiteljima i učiteljima, pripadamo i mi Srbi, kojoj pripada prepodobni Aleksandar Svirski, kojoj pripada Sveta Rusija sa svojim neizbrojnim riznicama.
Mnoge baćuške nisu bile voljne da prokomentarišu ovu neobičnu fresku, ali mišljenje jednog ruskog sveštenika daje, čini mi se trezveno objašnjenje ove neobične freske. Ukratko – “svakako da freskopisac nije želeo da unizi Grke kao pravoslavni narod. Poenta je u tome da je ideja Stare Grčke bila paganska, duboko antihrišćanska ideja i da je vraćanje na helenizam i grčki etnofiletizam na neki način i srušilo pravoslavno Vizantijsko carstvo. To nipošto ne znači da u Grčkoj nema i da neće biti do svršetka sveta dobrih hrišćana” – razmišljanje je jednog ruskog sveštenika (prim. R.G.).

(1) Neobično je to, što se na njoj, pored bogoboračkih i ratobornih naroda, među osam naroda koje prorok Mojsej vodi na Strašni sud, na visokom trećem mestu nalazi i jedan pravoslavni narod.

Ranko GOJKOVIĆ

Izvor:http://srb.fondsk.ru/news/2012/12/06/riznice-svete-rusie-manastir-svetog-aleksandra-svirskog.html