Родио се у Силиврији Тракијској 1846. године у сиромашном дому. Замонашио се у манастиру Хиос 1876. године. Као епископ Пентапољски, за кратко време је стекао велики углед и у народу и у Цркви. Али, по Божијем Промислу, стално је наилазио на људску неправду. Сва шиканирања подносио је са великим смирењем, кротошћу и незлобивошћу. Стално трпећи понижења, јак на речи и благе нарави, окупио је око себе многе ученике, од обичних људи до епископа и универзитетских професора. Основао је манастир на острву Егини, недалеко од Атине. Упокоји се 1920. године. Његове мошти су 20 година остале целе, као да је заспао, пуштајући свето миро. Над њима небројено људи налази исцелење, нарочито болесни од рака.
Он посвети цркви талант богодани,
Он љубљаше свеце, Божије другове,
И описа дивно подвиге њихове,
Подвиге у духу, подвиге у телу.
Подвиг мисаони и подвиг на делу.
Он друг веран беше другова Божијих,
Од свих људи у свету Богу најмилијих.
Он љубљаше оне које и Бог љуби.
Кроз то љубав своју ка Богу удуби.
Од љубави к Богу Симеон засија,
И к’о ћилим везен исписа Житија,
Поколења нова на све четир’ стране
Душе своје дивним витештвом да хране,
Гледећи примере витештва светачког
Следећи стопама учења отачког.
О диван је Бог наш посред светитеља,
О диван је Господ – Створитељ ангела.
РАСУЂИВАЊЕ
После дугог растанка са својим другом Пајсијем посети овога Јован Колов и ступи с њим у разговор. Питаху један другог, какву је ко врлину за толико време обрео. Рече Пајсије: „никад ме сунце не виде да једем”. Рече пак Јован Колов: „а мене никад не виде да се гневим”. Учећи братију у Скиту св. Јован употребљавао је ову причу о покајаној души човечјој: „у неком граду живела лепотица жена, но блудница, која имаше много љубавника. Кнез неки предложи тој жени, да ће је узети себи за жену, ако му се обећа, да ће живети чесно и верно у браку. Она се обећа. Кнез је узме у свој двор и венча се с њом. Сазнавши за ово њени пређашњи љубавници реше се, да је некако врате к себи на стари пут. Но нису смели ићи на очи кнезу, него пођоше позади двора и почеше звиждати. Чу жена звиждање и познаде. Па брзо запуши уши своје и склони се у унутрашњу одају двора, и закључа врата за собом. Тако се избави нових искушења.” Св. Јован објашњавао је ову причу овако: жена блудница то је душа, њени љубавници – страсти, кнез – Христос, унутрашња одаја – небеска обитељ, љубавници што звижде и маме – демони. Ако душа буде непрестано окретала се од страсти својих и прибегавала Богу, то ће се и страсти и демони устрашити и побећи од ње.
СОЗЕРЦАЊЕ
Да созерцавам појаву ангела Павлу у ноћи на бури (Дела Ап. 27), и то:
1. како се ноћу јави ангел Божји Павлу и рече му, да се не боји јер ће бити спасен и он и сви с њим;
2. како Павле саопшти то људима на лађи и много их охрабри.
БЕСЕДА
о спасавајућој благодати
Благодаћу сте спасени (Еф. 2, 5–8).
Ко може појмити и признати, да смо ми благодаћу спасени? Да смо спасени не нашим заслугама и делима него благодаћу – Божјом ко то може појмити и признати? То може појмити и признати само онај, ко је појмио и видео с једне стране бездну смрти и трулежи, у коју је човек грехом био низвргнут, и с друге стране висину части и славе, на коју је човек уздигнут у царству небеском, у свету бесмртном, у дому Бога живога – само онај може то и појмити и признати. Неко дете путоваше по ноћи, и спотицаше се и падаше из рупе у рупу, из јаме у јаму, док најзад, не паде у једну предубоку јаму, из које ни на који начин само не могаше изаћи. И кад се дете предаде у руке својој судбини и мишљаше, да му је ту крај, наједанпут неко стаде више јаме, пусти дуг конопац детету и викну му, да се ухвати и држи чврсто за конопац. То беше неки царски син, који узе дете, опра га и одену га, и одведе га у свој двор, и постави га поред себе? Да ли се ово дете својом заслугом и својим делом спасе? Никад и никако. Његова је сва заслуга што се ухватило за дотурени му крај конопа, и што се држало за коноп. Чиме је, дакле, дете спасено? Милошћу сина царевога. У односу Бога према људима та милост се назива благодат. Благодаћу сте спасени. Ове речи понавља апостол Павле два пута у кратком размаку, да би верни знали и запамтили. Знајмо и ми, браћо, и памтимо, да смо благодаћу спасени кроз Господа Исуса Христа. Били смо у чељустима смрти, и дарован нам је живот у двору Бога нашега.
О Господе Исусе Христе, Спаситељу наш, Тобом смо спасени. Теби слава и хвала вавек. Амин.
___________
Rodio se u Silivriji Trakijskoj 1846. godine u siromašnom domu. Zamonašio se u manastiru Hios 1876. godine. Kao episkop Pentapoljski, za kratko vreme je stekao veliki ugled i u narodu i u Crkvi. Ali, po Božijem Promislu, stalno je nailazio na ljudsku nepravdu. Sva šikaniranja podnosio je sa velikim smirenjem, krotošću i nezlobivošću. Stalno trpeći poniženja, jak na reči i blage naravi, okupio je oko sebe mnoge učenike, od običnih ljudi do episkopa i univerzitetskih profesora. Osnovao je manastir na ostrvu Egini, nedaleko od Atine. Upokoji se 1920. godine. Njegove mošti su 20 godina ostale cele, kao da je zaspao, puštajući sveto miro. Nad njima nebrojeno ljudi nalazi iscelenje, naročito bolesni od raka.
Tropar (glas 1):
Proslavimo verni vrline iskrenog prijatelja, Svetog Nektarija, kao čuvara Egine i izdanak Silivrije, koji se javi u poslednja vremena. Jer on je božanstveni služitelj Hristov i toči mnogobrojna isceljenja onima koji mu pobožno kliču: Slava Hristu koji te proslavi, slava Onome koji ti daje blagodat čudotvorstva, slava Onome koji kroz tebe svima daje isceljenje!
Svetitelj Simeon, Metafrast prozvani,
On posveti crkvi talant bogodani,
On ljubljaše svece, Božije drugove,
I opisa divno podvige njihove,
Podvige u duhu, podvige u telu.
Podvig misaoni i podvig na delu.
On drug veran beše drugova Božijih,
Od svih ljudi u svetu Bogu najmilijih.
On ljubljaše one koje i Bog ljubi.
Kroz to ljubav svoju ka Bogu udubi.
Od ljubavi k Bogu Simeon zasija,
I k’o ćilim vezen ispisa Žitija,
Pokolenja nova na sve četir’ strane
Duše svoje divnim viteštvom da hrane,
Gledeći primere viteštva svetačkog
Sledeći stopama učenja otačkog.
O divan je Bog naš posred svetitelja,
O divan je Gospod – Stvoritelj angela.
RASUĐIVANjE
Posle dugog rastanka sa svojim drugom Pajsijem poseti ovoga Jovan Kolov i stupi s njim u razgovor. Pitahu jedan drugog, kakvu je ko vrlinu za toliko vreme obreo. Reče Pajsije: „nikad me sunce ne vide da jedem”. Reče pak Jovan Kolov: „a mene nikad ne vide da se gnevim”. Učeći bratiju u Skitu sv. Jovan upotrebljavao je ovu priču o pokajanoj duši čovečjoj: „u nekom gradu živela lepotica žena, no bludnica, koja imaše mnogo ljubavnika. Knez neki predloži toj ženi, da će je uzeti sebi za ženu, ako mu se obeća, da će živeti česno i verno u braku. Ona se obeća. Knez je uzme u svoj dvor i venča se s njom. Saznavši za ovo njeni pređašnji ljubavnici reše se, da je nekako vrate k sebi na stari put. No nisu smeli ići na oči knezu, nego pođoše pozadi dvora i počeše zviždati. Ču žena zviždanje i poznade. Pa brzo zapuši uši svoje i skloni se u unutrašnju odaju dvora, i zaključa vrata za sobom. Tako se izbavi novih iskušenja.” Sv. Jovan objašnjavao je ovu priču ovako: žena bludnica to je duša, njeni ljubavnici – strasti, knez – Hristos, unutrašnja odaja – nebeska obitelj, ljubavnici što zvižde i mame – demoni. Ako duša bude neprestano okretala se od strasti svojih i pribegavala Bogu, to će se i strasti i demoni ustrašiti i pobeći od nje.
SOZERCANjE
Da sozercavam pojavu angela Pavlu u noći na buri (Dela Ap. 27), i to:
1. kako se noću javi angel Božji Pavlu i reče mu, da se ne boji jer će biti spasen i on i svi s njim;
2. kako Pavle saopšti to ljudima na lađi i mnogo ih ohrabri.
BESEDA
o spasavajućoj blagodati
Blagodaću ste spaseni (Ef. 2, 5–8).
Ko može pojmiti i priznati, da smo mi blagodaću spaseni? Da smo spaseni ne našim zaslugama i delima nego blagodaću – Božjom ko to može pojmiti i priznati? To može pojmiti i priznati samo onaj, ko je pojmio i video s jedne strane bezdnu smrti i truleži, u koju je čovek grehom bio nizvrgnut, i s druge strane visinu časti i slave, na koju je čovek uzdignut u carstvu nebeskom, u svetu besmrtnom, u domu Boga živoga – samo onaj može to i pojmiti i priznati. Neko dete putovaše po noći, i spoticaše se i padaše iz rupe u rupu, iz jame u jamu, dok najzad, ne pade u jednu preduboku jamu, iz koje ni na koji način samo ne mogaše izaći. I kad se dete predade u ruke svojoj sudbini i mišljaše, da mu je tu kraj, najedanput neko stade više jame, pusti dug konopac detetu i viknu mu, da se uhvati i drži čvrsto za konopac. To beše neki carski sin, koji uze dete, opra ga i odenu ga, i odvede ga u svoj dvor, i postavi ga pored sebe? Da li se ovo dete svojom zaslugom i svojim delom spase? Nikad i nikako. Njegova je sva zasluga što se uhvatilo za dotureni mu kraj konopa, i što se držalo za konop. Čime je, dakle, dete spaseno? Milošću sina carevoga. U odnosu Boga prema ljudima ta milost se naziva blagodat. Blagodaću ste spaseni. Ove reči ponavlja apostol Pavle dva puta u kratkom razmaku, da bi verni znali i zapamtili. Znajmo i mi, braćo, i pamtimo, da smo blagodaću spaseni kroz Gospoda Isusa Hrista. Bili smo u čeljustima smrti, i darovan nam je život u dvoru Boga našega.
O Gospode Isuse Hriste, Spasitelju naš, Tobom smo spaseni. Tebi slava i hvala vavek. Amin.
RSS