ŠKOLOVANJE I VOJEVANJE

Kaže se često kad se mladost spomene “od koljevke pa do groba najljepše je đačko doba” e pa undak je zanimljivo o tome nešta ispričat jer tu se svima nama događalo puno toga. O ljepoti đačkog doba nema se šta reči ali ‘oću da vam ispričam ponešto o mome školovanju ali i o burnim devedesetim u kojima se puno toga dogodi. Ja sam vam poša u srednju školu onu kako su je ranije zvali “Šuvarica”, u njoj se dvije godine učilo svašta pomalo a undak druge dvije ne naučiš ništa pa moš u svijet đe oćeš. Une prve dvije godine završio ja u Korenici, unda se još Titina zvala, pa u trećoj godini ideš u usmjerenje, e a muj se ćaća zaintačio da me usmjeri u Zagreb u neku veliku školu pa mi još veli, al’ da dobro učiš pa ne’š morat radit i bi un u pravu, završi ja školu pa na biro rada nisam ni počo radit. Ima ja strica u Zgrebu pa ćaća veli ajd’ ti kod ćiće Peje un ima samo ednog sina a ja vas petoro pa da mi malo olakša. Tako i bi dogovori on s’ ćićom i ja se u treći razred upišem u neku tehničku školu skupa sa ćićinim sinom koji je bio godinu stariji od mene a zva se Alen ka uni vrancuski glumac. Un je drugi razred iša dva puta kad sam ga pita zašto veli un da je ćio da dobro sve nauči pa da mu lakše bude u trećom i četvrtom. Ma to un samo tako laprda bio lijen za učit poslje sam ja to vidio. Al, da ja vami ne prepričavam samo moje školovanje i drugo ću ja vama ispričat što mi se događalo. Tek što poče škola a ja se svako malo sjetim Like i moga Pišaća zapravo Krbave kako se to tada zvalo al’ nami gore iznad polja to staro ime ušlo u pamet pa nebi reka man Pišać. Često mi na um dođu mater te sestre i mlađi brat a starijeg brata Nikole sam se manje poželio, jer un me vavijek nešta zadirkiva i ponekad zna ćušniti a tjera me da mjesto njega pazim na blago da ne ode u štetu, pa mi sade bez njega bilo lakše.
Kad poče nastava nije se tu moj brte imalo puno vremena mislit na Liku i selo moralo se učiti jer ćića pritega svoga Alena da nebi jope ponavlja, pa unda i mene uz njega. Svake druge nedjelje iša un u školu poznava razrednika pa provjerava kaki smo nas dva. Vidio ćića Peja da se to uči i dobre ocjene dobija pa malo popusti i dozvoli nam da subotom uveče izađemo u grad dolje u Ilicu, ili na Trg Republike na korzo đe se šetalo tamo-amo a zna nam je dat po koju stoticu, pa smo mogli u kino gledat neki ratni ili kaubojski film. Prolazilo tako vrijeme navika se ja na grad, al’ borami vidim ja da moji vršnjaci iz škole, što kažu školski drugovi, kad ih sretnem u gradu već sa curama šetaju i u kino idu. Otvoriše se meni oči pa već mi je prošla sedamnaesta godina sad bi ja da sam u Lici po prelima odio sa mojim vršnjacima. A ima sam vam ja dva najbolja druga, oba se zvali Mile jednome ćaća ima veliki stomak njega smo zvali Mile Trbin, tako mu ćaći špicname bio a drugi ima oveće zube njega smo zvali Mile Zuban, tako vam je bilo svaki je Ličan nekada ima svoj špicname. Mislim ja sad bi ja s njima na prelu već igra “skoči buvo” pa bi neku curu naša i poljubio il’ bi se neđe dolje u livadama gonja sa Mikom ćerkom Ilije Glavonje, una mi nekako vavijek padala na pamet a kad bi u školi ili u gradu vidio kaku curu nama sam je poredio sa Mikom, bile su one vako lijepe, al’ đaba ti sve nema ođe prela i posjela a ne’š u školi il’ na ulici vikat “skoči buvo” pa poljubit neku curu ili je gonjati po ulici. Pa kako se unda upoznati, gradske su to cure drukčije divane a ja čim bi progovorio nama bi poznale da nisam iz grada pa me malo i stra’ bio sa njima divanit, na ove u školi sam već bio navika ta one su mi školske drugarice nemereš sa njima nako.
Ovaj muj bratić Alen edno veče kad smo naumili ići u kino veli znaš brale, tako mi zvali edan drugoga, večeras bi ja treba vodit curu u kino al ona ti ima neku rođaku pa ne more bez nje niđe, ne daju njeni, zato bi i ti moga sa nama skupa u kino da tu njenu rođaku malo zabaviš. Protrnu ja, ne znam brale kako ću ja to kad je ne poznam, što ako je ne znaš beno lička upoznat ću vas ja pa ćeš je znati. Pristade ja da pomognem Alenu al’ kad uveče krenusmo od kuće uvati me neka drhtavica koda sam dobio stoljetnu groznicu, ne znam dal’ se više tresu ruke ili’ koljena.

Vidi to muj Alen pa kad smo prolazili pored trafike na trgu veli sačekaj malo, ja stade un ode do te trafike i kad se vrati veli evo ovo pa mrkni da vidiš kako ćeš se okuražiti pa mi dade maću flašicu vinjaka što su i zvali unučići. Nisam ja do tada pio al’ što ćeš za brata moraš i to probat, mrknu ja uni vinjak nakašlja se al’ osjetim kako mi grije stomak i kako mi se smiriše i ruke i noge. Došli mi pred kino ono poznato što se zvalo “Kino Lika” kupi brale karte i stali da sačekamo cure, u neke veli un eno i idu, pogledam ja na tu stranu kad ono dvije cure lijepe obe edna malo viša rumena ko jabuka a druga niža našminkana oko očiju koda je neko udario pa plavo izbilo. Dođoše une do nas a moj brale veli, za tu nižu, ovo ti je moja puca Lili se zove, pruži joj ja ruku pa kratko promrsi Ranko, bog me ubio ako je ona išta razumila. Okrete se ona prema svojoj rodici pa će meni ovo ti je moja sestričina, pruži joj ja ruku reko Ranko a ona promrmlja Jagoda i spusti pogled. Kad ću to ime u meni se nešto nape skoro sam u smij prasnio, pa mi imali u selu kravu Jagoda je zvali a tada se sjeti, kad sam polazio iz sela iz daljine sam čuo Jagodu đe muče na livadi, koda me pozdravljala.
Začu se neko zvono ka’ u školi, ajmo unutra počinje film, veli brale pa un sa Lili naprijed ja i Jagoda za njima a u mene dvije karte za nas dvoje. Na vratima uni što stoji uze od mene karte pocepa i na dva dijela te mi dade ono što osta od nji, skoro sam podviknio što mi podera karte, al’ se suzdrža misleći valjda tako mora. Nađosmo mi mjesta đe ćemo sjediti i započe film, vidim ja po početku biće to neki ljubavni odma se pojavi neki dvoje golišavi. Mene obli znoj poče se crvenit od vr’ glave i ušiju pa mi tabani počeli plamentati, bacim krišom pogled na Jagodu a ona pognula glavu pa gleda u svoje cipele a ne u film. Razmišljam ti ja što sad, zna sam ja već da se to treba u kinu držat curu za ruku ili prebacit joj ruku preko ramena al‘ kako’š to kad je prije pet minuta prvi put vidio.
Svašta se meni mota po glavi, ako joj uvatim ruku reče bježi što me napadaš a jope ako ništa ne uradim misliće vidi ovoga Likote ne zna se ni sa curama ponašati. U tim mislima bacim pogled jope na platno a uni tamo ne samo za ruke već vataju đe ko koga stigne a sve golo ko gola sirotinja. Spustim pogled da ne gledam te bezobraštine pa ispod oka pogledam na Alena i Lili a uni se smotali u klupko edno oko drugog ko vinjage oko stabla, okrenem se na drugu stranu a Jagoda i dalje gleda dolje ka da broji rupice na cipelam u koje se uvlače une šnjure. Što ću jadan ti sam u šta se uvali dođe mi da pobjegnem bez ijedne reči a jope nije zgodno. Dosjeti se ja pa nako ko s neba pa u rebra tiho upita Jagodu, sviđa li ti se film, ona samo zanijeka glavom lijevo desno a meni nama bi jasno da joj se ne sviđa. Ni meni, velim ja, ajmo mi van na zrak a i nešta sam žedan, oćeš i ti pitam ja nju a una jope samo klimanjem glave potvrdi da oće.
Izađosmo mi pred kino i oboje odanusmo ka’ da smo neki veliki teret sa srca skinuli. Stojimo tako na ulici pred kinom a ja se mislim moraš sade sa njom nešta divanit pa grunu prvo što mi pade na pamet, oklen si ti curo baš nako po naški. Una me pogleda malo začuđeno pa stidljivo te tiho odgovori, ja sam iz Like moji su doselili u Zagreb prošle godine da mogu ođe ići u školu. Mene koda grom iz vedra neba udari, pa je još začuđenije upita a oklen iz Like, ona malo ćuti pa će jope tiho iz Svračkova sela, ja se jope trže ala te sunce negrijalo pa ja sam ti tako reči komšija iz Pišaća. Nato se una nasmija pa glasnije veli a mi se stisli i posramili edno od drugog koda smo sa dva kraja svijeta. Malo dalje od kina bio neki dučančić, pođosmo mi do njega da uzmem nešto za popit usta mi suva ka’ da su puna pjeska. Pitam ti ja Jagodu oš neki sok il’ ćeš cukrica nasmija se una glsno pa veli nisam to čula od kad sam ođe a moram li ja nji cucati nako po gradski ili morem da ršćem nako ko kod nas. Nasmija se i ja ma ršći vala ‘ko ti brani svejedno nas ođe niko nezna. Pijuckam ja sok una ‘ršće cukrice pa se mi raspričali ko najrođeniji. Đesmo išli u školu, đe je ko čuva blago, čija je i ko su moji tako nam prođe vrijeme za čas, završi se film a iz kina nagrnuše napolje. Vidili ovi naši dvoje kad smo mi izašli pa počeše zadirkivati, vide ti nji ne vole oni gledati film već napolje da im niko ne smeta. Nemoj brale tako, branim se ja pa mi smo ti zemljaci iz istog kraja to ti je koda smo rod a sve gledam u Jagodu a ona se smijulji pa sve potvrđuje est, est
Nastavi se naše druženje i izlaženje još nešto manje od dvije godine, ja se sve manje prisjeća Mike a sve čećšće mi u mislima bila Jagoda. U šetnji ili u kinu bi se držali za ruke pade tu po koji poljubac kad bi se rastajali poslije šetnje, te za rođendane il’ Novu godinu, nako stidljivo al‘ iz srca. Prođoše brzo to vrijeme u kojem se malo toga događalo, moga Alena ostavi Lili ode s nekim starijim momkom u Njemačku, mi završili četvrti razred a Jagoda bila mlađa pa imala još godinu dana ići u školu. Neđe poslije završetka škole ko što rekoh prijavi se ja na biro rada da čekam poso a kad ću ga dobit niko mi nije zna reći.
U ljeto, krajem sedmog mjeseca javi meni ćaća da sam dobio obavještenje za odlazak u vojsku i da se polovinom devetog mjeseca 90. trebam javiti na aerodrom u Somboru. Spremim se ja kući u Liku i prva mi misao bila kako se moram rastati od Jagode, došla ona sa društvom iz škole da me isprate, na polasku gledali se nas dvoje dugo zagrili i poljubili u obraz ka brat i sestra. Rastali smo se a da još nismo bili siguri kad ćemo se viditi i što smo mi dal smo samo prijatelji ili nešta više, al’ smo znali da smo dragi edno drugom, samo to nikada ne rekosmo.
Bio ja još nešto u selu a kad dođe vrijeme ispratili mene iz Pišaća u vojsku nako kako to priliči, bilo i veselja i suza materini i obiju sestara, ćaća i stariji brat koji je već odslužio vojsku bili nako ne bi reka tužni već više ozbiljni a ja mislim to tako muški moraju. Protračili mi sve oko ispračaja i sutra rano krenu ja sa Udbine autobusom za Zagreb, pa ću dalje do Sombora u Bačku. Na autobusnoj stanici čekamo autobus brat, ćaća i ja, brat ode kupit kartu a ćaća mi priđe stavi ruku preko ramena pa veli:
– Rankane sine vojska ti je ozbiljna stvar budi dobar i čuvaj se, za nas ne brini i upamti što god da čuješ da se ođe dogodilo ostaj tamo i ne dolazi, jes’ čuo.
Kroz mene ko struja prođoše trnci pa mu velim:
– Ajde ćaća šta će se dogoditi, valjda smem na odsustvo dolaziti.
– To je drugo ako sve bude dobro i mirno dolazit ćeš al ako što po zlu pođe budi pametan i ostani tamo đe tada budeš.
Reče ćaća i tutnu mi u ruku smotak novčanica:
– Evo to ti je od nas i rodbine nek ti se nađe.
U to stiže autobus, dođe brat sa kartom pozdravi se ja sa njima dvojicom i krenu u autobus, stojim na vratima i čujem brata đe pita ćaću, esi mu sve reka? Ćaća u po glasa odgovori, reka sam mu uno najvažnije ne treba da ga opteretimo, mlad je un još, kad dođe vreme reči će mu se samo. Slušam ja njiov divan a u meni se stvori neki osjećaj da o nečemu važnom govore o čemu nemoram sade znati al’ ću saznati kašnje. Moga sam ja to naslutiti ali nisam ranije obraća pažnju na izbore, te neke promjene u vlasti, mitinge koji su se održavali a u Zagrebu me to i nije zanimalo.
Stiže ja u Sombor obuče plavu uniformu, položismo zakletvu i poče obuka, išlo je to meni, bio ja zdrav jak navika malo i raditi kad sam odlazio iz Zagreba na ferije u Pišać pa mi nije bilo teško. Završili mi obuku i poslije dočeka Nove godine 1991. počeše nas iz Sombora slati u prekomande, mene dopade Batajnica aerodrom kod Beograda poslaše me u neku radionu za održavanje vozila pošto sam ima tehničku školu. Morali mi tada svaku veče gledati dnevnik a uno neke sve teže i teže vijesti te zapucalo na Plitvicama, te u Lipiku, za maj u Borovu, sve češće nam držali političku nastavu ali mene muka mučila što je sa mojima u Lici pisma sve teže stizala a telefonom se teško dobijalo a deš’ i dobit kad u Pišaću samo edan telefon bio.
Sve se to više pucalao na raznim stranama i tada ja shvati ćaćine reči na rastanku osjeća je un da se nešto sprema. Koliko smo mogli viditi i čuti u vijestima pucalo se to na sve strane čak i u Bosni đe se svak naj manje nada. Svaki dan vijesti o novim izbjeglicama koje stižu u Srbiju. Javljali da Srbi iz gradova masovno odlaze ja se tada sjetih ćiće , Alena, Jagode i njenih koji ostaše u Zagrebu.
Pisa ja mojima u Liku ali ne dođe odgovor, posle sam kad god sam moga izaći u grad iša u Beograd do Terazija i proverava spiskove izbjeglica nebili koga poznata naša. Edan dan zove mene dežurni ajde evo imaš telefonski poziv iz Banja Luke. Doša ja kad uno moj brat Nikola, e vala sam se obradova, veli doša nešta poslom nekijem u Banja Luku pa nazva, kaže svi su kod kuće dobro, ćića Peja iz Zagreba oša rodbini našoj daljnjoj u Apatin a strina i Alen ostali u Zagrebu čuvat stan, bi mi nama lakše kad sam čuo da su svi dobro.
Dođe tako i jesen 91. treba naša generacija da se skida al’ dođe naredba da nam se produžava vojska za 30 dana. Meni to baš pasalo jer nisam ima ni đe otić ni što obući ko će mi poslat za odelo. Prođe i ti 30 dana pa polovinom desetog mjesecca i nas počeše puštat kućama a ja đe ću već kod ćića Peje, javim se u komandu i odobriše mi da nako u uniformi odem do Apatina pa da je poslije u Somboru razdužim. Kad sam u Apatin stiga obradova se ćića i ostala rodbina od koje skoro nikoga nisam ni poznava samo po imenu sam neke zna, oni tamo živili još od kolonizacije poslije unog rata. Bio ja tamo neko vrijeme, dođe i 92. godina rat se razbuktava na sve strane a izbjeglica sve više i više nešto iz naši krajeva a najviše tada bilo iz Zapadne Slavonije. Privikava se ja na civilni život i tražio kaki posa da nisam ćići na teretu.
Neđe poslije Nove godine izaša ja sa rođacima u Apatin u gostionu, ljudi sjede muzika svira ko u nekom drugom svijetu đe nema rata ni izbjeglica. U neka doba uđoše u gostionu neka trojica ljudi u neobičnim uniformama stoje razgledaju po stolovima a sve utihnu muzika stade, svi gledaju u nji. Nasmija se jedan priđe muzici nešto šapnu na uvo armunikašu, un klimne glavom i razvuče na armuniki onu našu “Nema raja bez rodnoga kraja” skočiše Krajišnici na noge podigoše ruke gore i u svi u glas zapjevaše sa muzikom, ona trojica zaredaše kroz gostionu te svima koji su skočili i zapjevali narediše da izađu, nama poznali ko je iz Krajine. Izađe i ja kad pred gostionom stoji autobus a jedan kraj njega viče ajde ulazita svi ste mobilisni idete u Erdut na obuku pa na granicu Krajine. Završismo mi obuku za mjesec dana i krajem februara počeše na s raspoređivati tamo bliže liniji razdvajanja , kako su to tada zvali. Mene jope zapade da idem u neku radionicu za održavanje vozila u jedno selo kod Vukovara. Na ovom dijelu rat se već smirio uspostavila se neka linija razdvajanja al’ izjbeglice još uvek stižu tražeći krov nad glavom i bilo kaki smještaj u napola porušenim kućama. Navika se ja već na sve a povremeno preko nekih našije koji su koridorom odlazili u Liku i Dalmaciju čujem ponešto o mojima svi su uglavnom bili dobro, ali za Jagodu i njene ništa ne čujem.
Prolazilo vreme sporo, al’ dođe oktobar 93. jesen, kiša lije kad stiže naš komandir i veli ajde momci treba pripremiti u selu nekoliko kuća u kojima se može stanovati, stižu iz Bosne izbjeglice uglavnom iz našije krajeva. Spremišmo mi malo te kuće, pokrili što se moglo, popravili vrata i prozore, da se more barem prezimiti do proleća. Nakon nekol’ko dana stižu kamioni sa izbjeglicama, vele nama to su oni što su izbjegli iz gradova pa bili u Bosni, sad evo dođoše tu da se zbrinu. Izlaze uni iz kamiona nose zavežljaje i kese gledaju izgubljeno oko sebe, komandir uze da i raspoređuje po kućama, mi stojimo sa strane ako zatreba što da im pomognemo.U to iz kuhinje stiže kru’ i topli čaj da se malo ugriju, uze ja korpu sa kruvom i nož sečem une vekne na četiri dela a uz svako parče dajem i konzervu vojničkog mesnog nareska. Delim ja tako hranu ne gledam ni kome samo da svi brže dođu na red kad najednom neđe od autobusa viknu neko muje ime Rankooo, trgnu se ja podiže pogled kad prema meni trči ženska raširila ruke ka da će poletiti, Ranko esi to ti viče una i obgrli me snažno kako me niko nikad nije zagrlio. Mene steže u grlu srce zakuca jače a iz mene izađe nešto kao krik,-Jagoda oklen ti, ona mi stavi prozeble ruke na obraze, zastade na trenutak privuče moju glavu sebi i poljubi me u usta takvim žarom i nježnošću kako se ljubi samo neko najvoljeniji. Hladnoću njeni ruku na obrazu više ne osjećam, razliva se toplina po obrazima i srcu, privuče je ja sebi u zagrljaj kao da sam htio da je zaštitim od svega zla koje se bilo stvorilo i okomilo na nas u ovije nekoliko godina.

Mi zagrljeni a vrijeme kao da je stalo, svi oko nas zastali gledaju što se to zbiva. Stojimo mi zagrljeni niti koga vidimo nit čujemo a zagrljaj traje kao vječnost,
Odvojišmo se iz zagrljaja, pa se uhvatili za ruke stojimo jedno naspram drugog a očima kao da ispričasmo sve ono što smo u srcu i duši osjećali jedno za drugo i što smo tri godine nosili u sebi. Priđe nam i njena mater pa veli a to je taj što ukrade srce mojoj Jagodi još u srednjoj školi, znam ti ja Ranko sve tvoje, eto smo se mi morali iz Zagreba vratiti u naše selo pa je moj Jovo sad tamo sa našima a nas dvije poslali preko Bosne amo da se sklonimo. Smjestiše njih sa još nekoliko zemljaka u jednu kuću, od tada smo Jagoda i ja puno vremena provodili skupa. Kako vrijeme odmicalo smanjivo se broj vojnika na liniji a dolazilo i nešto novi pa nas starije na početku 94. što se kaže demobilisali. Sad kad sam bio slobodan odlučismo Jagoda i ja da odemo u Apatin do strica Peje i rodbine te da tamo otpočnemo zajednički život.
Njena mater jedina sa kojom smo se mogli posavjetovati veli, djeco moja kako god vi odlučite ja se slažem, ostali su daleko pa se sami morate snalaziti. Dođosmo mi u Apatin, tamo stric Peja dobio smještaj u ednoj praznoj omanjoj kući, radio tako po nešto sa ljudima pa zaradio koji dinar, našo se sam daleko od svojije a vidim to ga pritšće. Smestili se nas dvoje kod njega, on ćutljiv samo oko kuće nešto radi ode sa ljudima na njivu da pomogne, dobije za uzvrat od nji nešto para ili ‘rane pa uz pomoć koju smo dobijali nas troje kao izbjeglice nekako se deveralo. Pitam ja ednom ćiću esi li išta čuo za strinu Maricu i Alena, pogleda me un nekim tužnim pogledom pa veli esam živi su, al’ bolje da nisam ništa čuo i da ništa ne znam. Vidim ja da nerado priča o tome pa ga ništa ne pitam al’un nastavi, Alena mobilisalo u vojsku a Marica mi poručila da je zatražila razvod zato što sam ja pobjega i napustio je.
Teško i meni stric je to moja krv, žao mi ga al’ mu ne moreš pomoći, ja i Jagoda oko njega mi smo uz tebe imaš nas i mi ođe imamo samo tebe skupa ćemo lakše a kad sve ovo prođe unda ćemo dalje riješavati. Živilo se svakako a najviše od pomoći koju smo od Crvenog krsta dobijali, zato sam i ja pokušava naći kaki posa.
Polovinom 94. zaposliše ovi naši rođaci mene kao mehaničara u zadruzi pa nam to olakša život, odlučismo Jagoda i ja da se vjenčamo, đeš’ brate vako živit skupa a ne vjenčati se. Obradova se i stric našoj odluci i skupa sa rodbinom pripremi nam pir za vjenčanje nako skromno, izbjeglički al’ vidim ja puno mu srce živnio nekako k’o da svoga Alena ženi. Došla nam Jagodina mater sa svojima iz sela tamo đe je bila smještena, javili mi i našima u Liku oni nam poslali papire al, niko nije moga doći.
Prođe to dva mjeseca kad edan dan nešto prije Nove godine evo k’ nama moga brata Nikole, ajme sreće, ta nismo se vidili već četvrta godina, od moga odlaska u vojsku, veli eto ugrabi malo slobodnog vremena, bio on tada u miliciji, pa naš i Jagodin ćaća vele ajde Nikola da vidiš kako su nam djeca. Gleda un mene pa Jagodu i veli njoj e vala snašo kad sam te nekad viđa dole u polju kad si ovce čuvala bila curetak a vide te sade kršna ljepotica prava Ličanka, Jagoda se malo zastidi pa mu reče fala djevere a šteta što se ti prvi ne oženi stariji si od Ranka, njemu se nabraše obrve nasmiješi se pa veli pusti to snašo imam ja tamo u našem kraju preča posla od ženidbe, doće vrijeme i za to, neka ste vas dvoje nama živi i zdravi i djecu izrodili.
Bio on s‘ nami nekolko dana, dočekali Novu 1995. skupa, pa se mora vratit gore u Liku, veli tamo se svašta more dogoditi nikad neznaš što se sprema. Njegove reči o djeci bile proročanske ko da je nešta predosjeća, ubrzo po njegovu odlasku Jagodi ujutro nebi nešto dobro ne more jesti muči joj se i tako nekolko dana. Ode una doktoru u Sombor pa se vrati popodne i pravo k’ meni u radionu nasmejana vedra, ja nama s’ vrata, što veli doktor? Ona se smeška pa kaže, – Biće prinove eto šta veli, ja se još ne snalazim pa blenem u nju kake prinove esi ti pri sebi ona u smij postaćeš ćaća eto kakve. Meni se okrenu sve oko mene zgrabim je oko pasa i pred svima privuče sebi i poljubi je sočno da je sve pucalo e nek i nama stignu vijesti o nečem lijepom a ne samo o ratu i stradanjima.
Proljeće 1995. godine poče kao i svako drugo ali za Prvi maj stigoše vijesti o događajima u Zapadnoj Slavoniji a nakon toga počeše stizati i nove izbjeglice. Jagoda već počela okrupnjavati nasta joj peti mjesec a doktor joj reka da će se poroditi neđe polovinom augusta. Uz sve te muke i nedaće teka nam život, navikli se na novu sredinu, stekli nove poznanike s tako sve do osmog mjeseca. Ma ne more se nama Krajišnicima ni godina sastaviti da se nešto ne dogodi. Početkom augusta jedno jutro slušamo mi u vijestima na radiju, počela gore u Krajini vojno-redarstvena akcija a narod se masovno evakuiše i kolone izbjeglica kreću se prema Bosni i dalje prema Srbiji. Prva misao nam bila što će biti tamo sa našima, ostali nam tamo svi moji, Jagodin ćaća i dosta daljnje rodbine. Počeli mi pratiti sve vijesti nebili što čuli o njima a kolone neprekidne tekle danima. Potrese to moju Jagodu a posebno briga za ćaću neđe već drugi dan ujutro šestog augusta dobi ona porođajne bolove i odvezošmo je u bolnicu u Sombor, oko podne javiše rodila Jagoda sina dobro proša porođaj. Jest to radost al’ kome je do slavlja kad neznaš što ti je sa familijom, ostavišmo mi slavlje za bolje dane.
Tamo oko desetog avgusta preko Crvenog krsta stiže nama poruka da nas traži rodbina izbjegla iz Like i da će ih poslati k nama u Apatin. Tako dovezoše autobus izbjeglih koji su ođe imali rodbine, ljudi iz Crvenog krsta nama počeše prozivati i raspoređivati ih u smeštaj kod rođaka ili neđe dalje. Ja i stric Peja odosmo do autobusa i čekamo ko će izać, prvo ugleda mater nosi veliku torbu i nekolika zavežljaja robe, za njom izlaze sestre i mlađi brat jedva sam ih pozno, porasli jesu ali im u očima pomešani strah i tuga, oči mi zasuziše kad ih ugledah a onaj kratki trenutak sreće što su živi i što ih vidim za tren se u meni ugasi. Mater ispusti sve ono iz ruku pa skoči k meni i stricu, svakom rukom zagrli ednoga a glasa ne pušta samo suze i bolni grč na licu. Sestre i brat stoje po strani, neznaju bil prišli pa čekaju što će biti, izljubi se ja sa materom pa pođoh do njih oni svo troje u jedan glas evo nama našega brata, spopadoše me ljubiti izmešaše se ta radost i tuga, poljupci i suze, jedvo da svi skupa dođosmo do glasa i počesmo divaniti, kako im je bilo jesu dobro a odma pitanje đe su muški, ćaća, Nikola i Jagodin ćaća. Mater ispriča na brzinu da su nji sve najprije evakuisali u Donji Lapac pa su žene, djecu i mlađe stavljali u autobuse a muškarci su ostali i rekoše da će za nji poslati kamione, sa njima ostadoše i naši očevi moj i Jagodin a za Nikolu samo znamo da je osta neđe na položaju veli mater a suze joj jope grunuše. Utješim je ja pušti to majko biće s Nikolom sve dobro, doće un živ i zdrav a za koji će dan i unuk iz bolnice kući, nego ajmo amo u našu kućicu da nešta pojete, da se presvučete i odmorite.
Ne prođe ni nekolko dana kad javljaju stigli u Crveni krst u Sombor Geno Smiljanić i Jovo Uzelac moj i Jagodin ćaća. Jagoda još u bolnici bila nešto slaba, mali dobio neku vatru pa i ostavilo obadvoje da se oporave. Ošli ja i ćića Peja po naše đedove u Sombor pa svi skupa odošmo do bolnice, al’ ne možemo vidit ni Jagodu ni malog samo nam rekoše da su dobro,. Đedovima se oči ovlažiše a moj ćaća veli ako mu niste dali ime neka se zove Nikola po stricu, ma nismo ćaća od drugije brige o tome razmišljali ima za to vremena velim ja a sve mi sinu misao valjda misli da je Nikolu izgubio pa oće sebi da olakša i popuni prazninu.
Nakon 5-6 dana izađe Jagoda iz bolnice dođe i njena mater kod nas u Apatin da vidi muža i unuka okupi se familija nakon dugo vremena, samo svima u mislima briga za Nikolom ne znamo što je sa njim. Prođe to desetak dana rasporedili se mi što u našu kućicu što kod rodbine živimo od pomoći Crvenog krsta mučimo svoju muku al’ tuga i briga u srcu, Nikola se na javlja a vijesti nikakvih ni odkuda. Nema ga ni na spiskovima zarobljeni ni među poginulima, pa iskra nade još uvek tinja a mater stalno govorila živ je moj Niđo, materino srce to oseća da je nedaj bože pogino ono bi već prepuklo od tuge. Jedne subote slušamo mi vijesti kad javljaju da je tamo neđe izvršena razmjena ranjenika između dvije strane a kad počeše čitati imena razmijenjenih ja od svega razazna Nikola Smiljanić iz Krbave. U kući svi zanijemili mater se prekrsti, falim te Bože na milosti da mi sačuva mog Niđu.

Svima osmeh ozari lice skinušmo jedan veliki teret sa srca, ćaća i ja u isti čas odošmo u Crveni krst da čujemo đe je sade i kako ga moremo naći. Rekoše nam da su svi razmijenjeni ranjenici smešteni na VMA a da će lakši posle pregleda biti poslani na kućno liječenje zbog mjesta. Tako i bi, poslije nekoliko dana stiže auto sa oznakama vojnog saniteta i doveze Nikolu pravo pred kuću, pozdravišmo se mi svi sa njim, mater zaplaka, ni ćaća više ne krije suze a stric Peja zajedno sa nama oplaka svoju zlu sudbinu i podeli našu radost. Nikola uđe polako u kuću bio ranjen u nogu rana već zarasla ali je još malo teže oda. Mi svi oko njega jesi dobro što je sve bilo, kako si ranjen. On ćuti sede na stolicu pa veli stricu Peji:
– Ćića odi sjedi ođe kraj mene za tebe je najvažnije ovo što ću vam ispričati.
Sjede ćića pored njega, stega usne a Nikola poče priču;
– Kad vas ono poslaše za Donji Lapac mi koji smo ostali sa oružjem rasporedili se ako bude trebalo da štitimo put kojim ste otišli, da ni po koju cijenu ne dozvolimo da vas presretnu.
Neđe pred noć vidimo dolje ispod nas na putu kroz polje ide neka vojska, poznamo da nisu naši. Dogovaramo se nas desetak kolko nas bilo, da se polako povlačimo u više grupa i probijamo prema Lapcu. Nas trojica ostašmo u zadnjoj grupi, kad ostali odmakoše krenemo i mi, u taj ma‘ iza jedne gomile kamenja nekoliko vojnika ispade pred nas sa uperenim puškama jedan zapuca i pogodi me u nogu i viče predajte se, bacišmo mi puške i digošmo ruke, jedan od njegovi mu viče ne pucaj vidiš da se predaju odvest ćemo i u stožer. Ovaj što je puca veli, što ne pucaj treba pobiti to odma na licu mjesta, nema ubijanja opet će ovaj drugi, neka časnik odluči što će s njima. Ja ležim dolje stega ranu na nozi da ne krvari, ovi dvojica mojije stoje više mene, gledam ja ovoga što nas brani nešto mi je ka poznat a vidim gleda i on mene nekako čudno. Kaki časnik veli ovaj prvi ja ću njima presuditi ovaj što nas brani stade pred nas i veli prvo ćeš meni morati presuditi pa onda njima. Zakrvavio ovaj prvi očima repetira pušku u taj mah prilazi grupa njiovi vojnika, čuli valda pucnje pa krenuli u tom pravcu, pred njima neki kako uni vele časnik. Šta je ovo ovdje, pita on a ovaj što je puca veli, evo neda mi da presudim ovima što ih zarobismo.
Časnik gleda ovoga što je stao pred nas priđe mu polako te ga pita bili ti stvarno osto pred njima da i ovaj ne pobije, bi veli on odlučno. Časnik jope pogleda u svoga vojnika pa u me i na kraju priđe i upita, kako se ti zoveš, ja ga gledam u oči i odgovori jasno i glasno ja sam Nikola Smiljanić iz Krbave, aha promrmlja on pa se okrete ovome svom vojniku a ti, kako se ti zoveš on odgovori ka i ja čvrstim glasom, ja sam Alen Smiljanić iz Zagreba. Nastade tajac ja gledam Alena on mene i pogledima rekosmo jedan drugom sve što smo imali.
Oficir klimnu glavom gleda u me pa u Alena pa ga upita, što je tebi Smiljaniću iz Zagreba ovaj Smiljanić sa Krbave? Alen ga gleda pravo u oči i glasno odgovara brat od strica gospodine, moj ćaća Peja i njegov ćaća Geno su rođena braća. Jesi ti njega Alene prepozna? Jesam gospodine čim sam ga vidio. I po cenu života ti bi ga zaštitio da ga ovaj ne ubije?
Bi gospodine, odgovara Alen sve glasnije i sve prkosnije, oficir priđe stisnu mu ruku a ovome što je puca veli ti odloži oružje i vodite ga vojnoj policiji, ranjenika previjte i svu trojicu sprovedite u sabirni centar za zarobljenike dolje iza brda ti Smiljaniću isprati brata pozdravite se pa se vrati ovamo. Dođe bolničar i previ mi nogu dadoše mi neku granu da se oslanjam i da mogu doći do sabirnog mesta za zarobljenike Alen sačeka pa kad bi gotovo suzni očiju mi priđe oprosti brate za sve, pozdravi mi ćaću i sve naše tamo kad dođeš. Zagrli me čvrsto i poljubismo se u obraz tri puta, on se okrete i ode nazad, gledo sam za njim dok nije zamaka za neku šikaru srce se steglo a suza nema presahle, najradije bi da sam moga uze ga za ruku i poveo sobom.
Tu Nikola završi priču, nastade muk ćića Peja duboko uzdahnu priđe mome ćaći zagrli ga i u po glasa reče, Smiljanići su to moj brate. Tišinu prekide dečiji plač Nikola pogleda prema koljevci pa se nasmija:
– Stric se raspriča a na sinovca i ne gleda pa mora sam skretati pažnju na sebe, snašo povika un Jagodi, dajde ga amo da ga ćića vidi.
Dade mu ga Jagoda na ruke on ga gleda a ćaća veli:
– Eto ti striče imenjaka.
– Kakog imenjaka, začudi se Nikola.
– E po tebi će se zvati veli ćaća.
– Pa este ga već krstili i upisali? pita Nikola.
– Nismo, odgovara Jagoda, malo duže smo ostali u bolnici pa sve ovo al’ saćemo mi to u subotu sve obaviti.
– E ako je tako, nasmija se Nikola i gleda u sinovca ništa unda od Nikole, ovaj delija ima da se zove Alen, Alen Smiljanić na svog strica.
Svi se pogledašmo, stricu Peji se lice užagrilo a oči jope zacaklile.
– Ne mora Nikola sinovče kad već rekosmo da će se zvati po tebi.
– Mora striče mora, odgovara Nikola, za vaku familiju jedan Alen Smiljanić je malo, kamo sreće da i je u ovom ratu bilo više na obje strane.

Milan Čorak