Пише : Биљана Димчић
Ексклузивно – упознајмо познате
МОДЕЛ СНУЈЕ СНОВЕ
На кафи са свестраним моделом српских писти о ситуацији на Косову и Метохији
Милан Гајић. Рођен у Приштини 23. јуна у тадашњој крњој Југославији. Имао је непуних седам година када је преживео бомбардовање. Његова рањена земља претрпела је велике губитке, а последице крвавог рата Србија осећа и данас када се у Бриселу још увек разматра хоће ли бити поновних сукоба или не. Ко је и докле зацртао границе на овом трусном тлу и докле се оне протежу, хоће ли се формирати Заједница српских општина или ће и она остати мртво слово на папиру? Размишља ли овдашња политичка заједница како људи живе и колика им је социјалниа помоћ из ових или оних фондова потребна за сурову егзистенцију? Како је нормално и куда је нормално кретати се по територији која од свега има само социјалне проблеме. И држава Србија све то плаћа. Уместо да се организују књижевне вечери и поетски сусрети, прави се општенародно весеље на трговима. Искључиво за националне мањине. Употребљене и злоупотребљене. Да ли барикаде и у којој мери иритирају локално становништво у нормалном функционисању и прелажењу са једне стране на другу и како административни прелази функционишу на територијама без граница слободних земаља још слободније Европске уније? Да ли ће председник Вучић потписати крајњи пакт са ђаволом и предати српске светиње на (о)чување Туђинцима? Страшна питања без одговора. Пролеће 2018. године. Сукоби и трвења не престају. Неславна слика за мог славног саговорника и љубитеља лепоте. Господин Гајић као и многи његови суграђани напустили су Косово и Метохију и свој дом пронашли у унутрашњости земље. ,,Сећања на родну Приштину и почетак бомбардовања су неизбрисива, страх, патња и коначни одлазак са своје земље су оставили сећање и бол, који ћу вући са собом заувек. Колоне избезумљених људи, најаву нових сукоба и полупане прозоре на кући од бомбе која је пала у близини, није могуће избрисати из сећања нити заборавити. А мартовски погром је био само подсећање на то у каквом непријатељском окружењу смо живели и опомена да се никако не враћамо, јер нисмо пожељни били тада, а нисмо ни сада.” Поезија душе мог саговорника је толико јака, те се тиме не могу одупрети утиску колико ми пријају речи које са пажњом читам. Његови стихови наткриљују тешке теме са родних простора и вијоре на небу где је Сунце. То ће трајати. То и данас траје. ,,Хајде да се договоримо:
Ослони се на мене као да сам последњи човек на свету,
Као да сам послат са небеса да те чувам,
Као да ме смирај дана опомиње да те не оставим
Никада…
Хоћеш ли ми поверовати?
Можеш да образујеш установу жеља – све ћу испунити!
Можеш да пливаш без даха – даћу ти свој последњи!
Можеш да створиш илузију бесмртности – бесмртна већ јеси!
Можеш да изазовеш да те ослепи – даћу ти вид!”
На моје питање о песничким трептајима који окупирају његову пажњу, Гајић сигурно и зналачки одговара: ,,Тек што сам открио докле могу досећи, тек ми је и било довољно година да уроним у реални свет и животне циљеве. А дисао сам врло снажно и усмеравао пут. Студирам Правни факултет у Београду и мислим да је од пресудне важности спознати себе, заљубити се у сваки сусрет, сваки нови град, сваки парк, сваку реку и мирисати свеже покошену траву, бити мелем и утеха себи и свом окружењу и живети у тренутку, као да од тог тренутка зависи сва будућност, о којој толико размишљамо, а магловита је и недостижна. Ја сам сањар који своје мисли претаче у речи, речи постају живот, а живот постаје вечност. Ако досегнем такву вечност да моје стихове препознају људи и да моји стихови буду утеха или начин којим ће неко својој дами улепшати тренутак, онда ме назовите песником.”
Гајић је човек предодређен за успех у било којој сфери деловања и не преза од изазова који га могу испровоцирати и самим тим се њима храбро супротставља, без превелике буке. Прошла година је за њега била интернационална, када је имао бројне рекламне наступе у модним агенцијама за које ради као модел. Милану Гајићу је то игра страсти или како он каже опасан плес: ,,Човек јесте биће које се игра, биће коме је игра неопходна да би опстао. Верујем да човек стари онда када престане да на свет гледа као на игру, у којој губиш само ако ниси срећан и вољен. „Мика гаравих сокака, Лаза Правник и Брана решава укрштене речи.” Обележили су моје почетке и оставили задивљујуће песме којима се увек враћам.”
Од бројних фотографија које господаре његовим Инстаграм профилом, ја се ипак одлучујем за речи које су продукт искреног резоновања стварности у којој је трен далеко од бљештавог гламура на пистама и сценских приказа на професионалним фотографијама.
Ходочашће ти је моје раме сузом
окупано. Прочитах ти краљеве
мемоаре, спреман да те
крунишем, пред олтаром највеће
светлости – љубави!
Хоћеш заштиту? Усели се у
Моје снове…
„Мој бол може бити разлог нечијег смеха, али мој смех никада не сме бити разлог нечијег бола” рекао је Чарли Чаплин, а мени је увек на уму та реченица, као опомена и подсећање да је најважније бити човек. Саосећајан, истрајан, пожртвован, љубаван, а то све за другога, јер је љубав жртва, закључује Гајић Милан.
RSS