Пише: Биљана Димчић
Недалеко од врањске котлине, дуж невелике реке Пчиње и бројних засеока који окружују природу, обасјану младим сунцем, у јутарњим часовима, благословено је бити на оваквом месту и уживати у дарованој природи која буди сва чула. Не само верници него и сваки путник добронамерник, одушевљава се милином која га окружује. Ту је река Пчиња која жубори својом нејаком снагом, таман колико и треба јер је овде превасходан циљ – осетити духовни мир. Онда село Кленике са 274 становника у бујановачкој општини такође живи поред манастира. Рекло би се поред оазе мира на граници са Републиком Македонијом. Једноставно овде, тик уз зидине манастирског комплекса, господари Природа. Не смемо, свакако, заборавити ни планину Козјак!
Овај велелпни манастирски комплекс је под управом Епархије Врањске и стално је у некој врсти обнове како би могао да испуни своје свето битисање на земљи. Недавно се подигла полемика око тога да ли је Мати Стефанида имала нешто против манастирске организације, те је морала да напусти манастир, односно да се пресели у Грачаницу. То су управитељске обавезе и о томе одлучује Епископ Врањски Господин Пахомије. Многи верници који су у духовној вези са овом светом женом, прихватили су њен прелазак у другу светињу.
Морам признати да локални пут којим се стиже до ове светиње није баш по стандардима градитељства, и због бројних кривина које се на њему налазе, изазива малу нелагодност. Међутим, овакве тешкоће се одмах занемарују када се угледа околна природа и осети мирис бројних дрвећа којим је манастир окружен.
Наиме ова светиња је настала крајем Х и почетком XI века. Победом Василија II (976-1025) над Самуилом, Византија је вратила раније изгубљене територије Балканског полуострва, што је захтевало реорганизовање политичке и црквене управе и стављење становништва под његов утицај. Царском повељом из 1020. године, Василије II је реорганизовао Охридску патријаршију, сада архиепископију, у којој се спомиње епископија Морзовишка, у чијем саставу је поред осталих места и Козјак — данас име планине у чијем подножју се налази манастир св. Прохора Пчињског. Њега је изградио византијски цар Роман IV Диоген (1067-1071), на молбу свеца и патрона храма Прохора Пчињског. Према речима Стефана Првовенчаног, Немања је у ратовима са Византијом између 1180-1190. године освојио област Врања. Припајањем новоосвојених територија Србији отворила се потреба за организацијом цркве коју је спровео Св. Сава1220. године. Манастир је остао у саставу српске државе све до њеног дефинитивног пада. Морамо назначити да је једна од највећих обнова управо заслуга краља Милутина, који је ангажовао 1316. или 1317. године солунске сликаре Михаила и Евтихија да осликају нови храм. После косовске битке манастир су разорили Османлије, а 1489. године обновио га је Марин из Кратова. Ово су само неке од непобитних чињеница које се везују за историјат овог светог места који не смете да не посетите, уколико се приближавате врањском крају или путујуте за Грчку, прелазећи границу са Македонијом. Овде сте такорећи на самој граници. На Званичном сајту манастира Прохора Пчињског пише:
,,Преподобни отац Прохор, подвизавајући се подвигом добрим у Нагоричанској и Козјачкој пустињи, би јављен свету као светило за царовања благочестивог цара Диогена, који је царовао од 1067. до 1071. године. Родитељи светога Прохора Јован и Ана побожно живљаху у селу Овчепољског краја Скопске области. Беху то људи тужни, јер не имађаху деце. Горећи од жеље за децом, они усрдно узношаху топле молитве Богу и многе милостиње даваху сиротињи и црквама. И Господ погледа на њихове молитве и милостиње, и дарова им утеху и велику радост: Ана заче у старости и роди сина, који на крштењу доби име Прохор. А када Прохор напуни осам година родитељи га дадоше да учи књигу. Просвећиван Духом Божјим, Прохор веома напредоваше у учењу, и тиме много радоваше своје благочестиве родитеље.“
Зашто издвајам ове речи?
Управо због тога што молитва овог свеца шири спокој, подарен од самог Господа, за све оне који му прилазе у миру и добијајући најпре благослов од духовника за исцељење!
Зато вас позивам да смогнете снаге и упутите се у истраживање српских културних добара где ћете управо на оваквим локалитетима упознати савршени мир иако сте на самом ободу Србије!
Аутор: Биљана Димчић
RSS