Senada Mešković: ”Naslikano ubistvo”

Autor: Senada Mešković

Naslikano ubistvo

 

Postoje pitanja na koja niko ne zna tačan odgovor, pitanja kao što su: Kako je nastao svemir? Koliko dugo postoji svemir, i šta će se dogoditi kada jednog dana nestane? Da li postoje vanzemaljci? Šta se događa posle smrti? Da li postoje duhovi?

Debora je smartala da i pitanje zbog čega bi neko ko ima 29 godina otišao iz grada da živi na selu i predaje istoriju u lokalnoj školi, spadalo u tu grupu pitanja koja nemaju odgovor. Pod pojmom sela je smatrala mesto koje ima manje od 4000 stanovnika i nalazi se na obodu šume, praktično na ivici civilizacije, po njenom skromnom mišljenju. A ta osoba čije motive nije mogla da shvati, i u čiju moć rasuđivanja je trenutno pomalo sumnjala je bio njen stariji brat, Filip. Odlučila je da dve nedelje godišnjeg odmora provede u poseti svom, kako ga je trenutno u šali nazivala, odmetnutom bratu. Dvadesetdevetogodišnji buntovnik.

– I dalje te ne razumem. Nadala sam se da će ti seoski život brzo dosaditi i da ćeš se brzo vratiti kući, ali evo tu si već skoro godinu dana. – i dalje se čudila.

– Sviđa mi se ovde, zaista. Volim svoj posao, stekao sam nove prijatelje. Promene ponekad mogu biti i na bolje, Debi. – uveravao je sestru.

Njih dvoje su oduvek bili najbolji prijatelji, i upravo je Deboru najviše pogodila njegova odluka da se odseli u drugi grad. Debora nije volela promene i nije mogla da zamisli da napusti grad u kojem se rodila i provela 25 godina.

Filip je bio ponosan na svoju sestru, uvek je znala šta želi i borila se da ostvari svoje snove. Kada je završila srednju školu, izjavila je da neće da upiše fakultet, nego da želi da otvori cvećaru. Prvo se zaposlila u jednoj cvećari da bi naučila što više može o tom poslu, a onda je konkurisala za program subvencionisanja pokretanja sopstvenog posla i trenutno je bila ponosna vlasnica jedne uspešne cvećare. Za razliku od nje, Filip je diplomirao istoriju među deset najboljih studenata, posle se  godinama mučio da nađe posao, radio kao zamena profesora istorije u srednjoj školi, i na kraju morao da se preseli „Bogu iza nogu“, kako je to Debora zvala, da bi našao stalan posao.

– Dugo ti je trebalo da dođeš da me posetiš. – kritikovao ju je kroz šalu.

– Kada moraš sam sebi da odobriš godišnji odmor, nikada ne nađeš slobodan termin. Trenutno imam dve radnice. Planiram da proširim posao u skorije vreme. Otvoriću još jednu cvećaru, za godinu, najkasnije dve godine.

– Čestitam. Nikada nisam sumnjao u tvoj uspeh.

– Uvek me podržavaš, šta god da odlučim. Želim da čujem više o životu u ovoj zabiti.

– Ovo nije zabit. Kada se navikneš, shvatiš da je veoma lepo.

– Ja ne nameravam da se navikavam. – upozorila ga je.

– Šuma je veoma lepa. Ti voliš prirodu. – ubeđivao ju je.

– Volim i civilizaciju. Ali, moraćeš da me povedeš jedan dan u šetnju po šumi. Nije ti dosadno ovde? Nemaš utisak da se ništa ne dešava? – zvučala je zabrinuto.

– Ne. Nije ovo tolika divljina. Ne živim na pustom ostrvu.

– Šalila sam se. Samo mi je žao što si morao da dođeš čak ovde da bi našao posao. Kakvi su ljudi ovde?

– Nisu loši. Moraš se navići da u malim mestima skoro svi poznaju svakoga. A pridošlice su glavna tema za lokalne tračare. A ti si pridošlica, Debi. Moram te upozoriti, opasne su poput čopora vukova.

– Da li ti to pokušavaš da me oteraš kući?

– Ne. Jedva sam dočekao da dođeš. Voleo bih da ostaneš i duže od dve nedelje.

– Da li ima nekih zanimljivih dešavanja u okolini?

– Ne znam na kakva tačno dešavanja misliš, ali imali smo ubistvo u komšiluku.

– Zaista? – Debora je volela misterije, zagonetke i detektivske romane.

– Komšija slikar, zvao se Luka, ubijen je pre dva meseca. Policija je zaključila da je iznenadio lopova koji ga je udario svećnjakom po glavi. Njegova verenica, Izabela, ga je pronašla kada se vratila kući sa posla. – objasnio je sestri.

– Misliš da je u pitanju ubistvo, a ne pljačka koja je pošla po zlu? – upitala je zainteresovano.

– Jednostavno mislim da nije reč o pljački. Ništa nije ukradeno, nije provaljeno u kuću. Ne verujem da je Luka došao kući i zatekao lopova. Mislim da je bio kod kuće i da je pustio ubicu unutra.

– Mislim da imaš bujnu maštu.

– Pozvao sam Izabelu da dođe sutra. Rekao sam joj da bi voleo da te upozna, jer će ti biti potrebno žensko društvo. Ne želim da se dosađuješ dok si kod mene u gostima.

– Namerno si to uradio. – optužila ga je. – Želiš da otkriješ ko je ubica. Reci mi nešto više o Izabeli.

– Zašto?

– Znaš da je uvek glavni osumnjičeni muž ili žena. U ovom slučaju verenica.

– Šta da ti kažem o njoj? Ima 27 godina, radi kao medicinska sestra.

– Da li je lepa? – bila je uporna da sazna više o Izabeli.

– Ne znam kako da ti odgovorim na to pitanje. Videćeš je sutra, pa sama proceni.

Debora je sa zanimanjem posmatrala Filipa. Primetila je da mu je stalo do Izabele po načinu na koji je pričao o njoj, odnosno izbegavao da priča o njoj.

– Pa, radujem se što ću upoznati novu drugaricu. Izgleda da je ova zabit zaista zanimljivo mesto za život.

– Ne podsmevaj mi se.

– Ne podsmevam ti se. Ja to nikada ne bih uradila.

– Ti? Ti ne bi nikada uradila? Glavna zanimacija ti je da mi se podsmevaš i da se prepireš sa mnom.

– Zaista? Nisam to primetila. – rekla je glumeći nevinašce.

– Nedostajala si mi.

– I ti meni, Fil.

 

*  *  *

 

Izabela je bila zaista fascinantna osoba. Bila je visoka, vitka, duge svetlo plave, gotovo pepeljaste kose, plavih očiju poput krupnih safira, izgledala je poput manekenke, a opet je izgledala i nežno i krhko poput neke vile. Debori je odmah bilo jasno da je njen brat zaljubljen u Izabelu, a u protekla dva meseca od kako joj je verenik ubijen izgledalo je da joj je Filip postao najbolji drug, prema kojem nije bila potpuno ravnodušna. Još uvek je volela Luku, ali bila je na putu da se zaljubi u Filipa.

Cela ta novonastala situacija ih je oboje stavljala na prvo mesto kao moguće kandidate za Lukinog ubicu, a to se Debori nije svidelo.

– Drago mi je što sam te konačno upoznala, Debora. Filip mi je mnogo pričao o tebi. Nisam znala da jedan brat može toliko da obožava svoju mlađu sestru dok nisam upoznala Filipa.

– Izgleda da ste vas dvoje postali veoma dobri prijatelji.

– Komšije smo skoro godinu dana. A Filip mi je mnogo pomogao posle Lukine smrti.

– Filip mi je pričao o tome. Izgleda da ne veruje da se radi o pljački.

– Policija je tako zaključila. Ne mogu da poverujem da bi ga neko ubio. Luka nije imao neprijatelja, niko mu nije pretio…

– Ako neko može da reši ovu misteriju, onda je to Debora. – Filip je uveravao Izabelu.

– Sigurno ti je policija već postavila ovo pitanje. Da li se nešto neobično dogodilo tog dana? – upitala je Debora.

– Ne. Ništa neobično. – Izabela je razmišljala. – Toliko puta sam razmišljala o tome. Sve je bilo kao i obično… Mada, Eminu posetu ne mogu okarakterisati kao uobičajenu pojavu.

– Na šta misliš? – upitao je Filip.

– Pa, Ema je uvek mrzela Lukine slike. Smatrala ga je užasnim slikarom. Govorila je da uopšte nema talenta. Njih dvoje su išli zajedno u razred u osnovnoj školi. Dan pre Lukinog ubistva je Ema bila kod Luke u ateljeu. Pitala sam ga zašto je dolazila. On je rekao da je naručila sliku. – objasnila je.

– Shvatam. Misliš da Ema ne bi naručivala Lukine slike ako ga smatra lošim slikarom? – upitala je Debora.

– Upravo tako. Do sada mi to nije delovalo kao značajan događaj. Možda i nije bitno.

– Da li znaš o kojoj se slici radi? – pitala je Debora.

– Mislim da je to slika na kojoj je radio. Ona koju nije dovršio.

– Da li bi mogla da nam je pokažeš? – upitao je Filip.

– Naravno. Možemo odmah otići kod mene.

 

*  *  *

 

– Ovde sam pronašla Luku. – Izabela je pokazala mesto u dnevnoj sobi. – Ležao je pored fotelje, u lokvi krvi.

– Sigurno ti je teško da pričaš o tome i da se prisećaš. – saosećajno je rekla Debora.

– Svećnjak. – Izabela je pokazala na svećnjak na komodi. Bio je srebrni svećnjak sa držačima za pet sveća, ukrašen srebrnim bršljanom koji se uvijao oko držača. Postolje je bilo u obliku diska čije su ivice bile debljine 2 cm, dok je na sredini diska bio znatno deblji. – Pripadao je mojoj baki. Policija je vratila svećnjak nakon završene istrage.

Debora je uzela uvećnjak. Bio je teži nego što je prvobitno pomislila. Bilo bi veoma lako zamahnuti i udariti nekoga u glavu. Nije bila potrebna snaga, dovoljna je bila težina svećnjaka. Ubica nije morao biti muškarac, to je mogla biti i žena, čak bi i neka nežne građe poput Izabele mogla da se posluži svećnjakom kao oružjem.

– Pođimo u atelje. Luka je uvek držao atelje zaključan, nije voleo da bilo ko gleda slike dok ne budu poptuno završene.

– Da li je imao samostalne izložbe? – upitala je Debora. – Šta su drugi mislili o njegovom radu?

– Mislili su da je prosečan, solidan slikar. On je želeo da ga smatraju genijalnim. Imao je tri samostalne i učestvovao je na pet kolektivnih izložbi. Znam, to nije baš obećavajuća karijera. Hoću da kažem, nije bila. On je smatrao da je mnogo bolji slikar nego što je bio. Volela sam ga, ali nisam gajila iluzije u vezi njegovog talenta. Znao je da bude veoma sebičan. Bili smo gotovo pet i po godina u vezi.

– Pretpostavljam da si bila veoma zaljubljena u njega, ali si nakon toliko godina počela uviđati i njegove mane. – primetila je Debora.

– Da, umeo je da se razbesni ukoliko neko nije delio njegovo mišljenje. Mrzeo je da bilo ko kritikuje njegov rad. Nije umeo da prihvati kritike ni sugestije. Smatrao je da sve zna najbolje. Evo, ovo je ta slika. – Izabela je prišla i skinula beli prekrivač sa slike.

Svo troje su pažljivo gledali sliku. Bila je naslikana šuma i pešačka staza, u pozadini su se videle padina i ulaz u pećine. Jedna žena je stajala blizu vrha padine, bila je u belim patikama sa roza prugama, crnim sportskim helankama i roza majici za trčanje, crna kosa joj je bila vezana u rep. Razgovarala je sa nekom osobom, ili se svađala, ali ta druga osoba je bila zaklonjena žbunjem i granama drveća. Iskorišćena je igra svetla i senki da još više istakne ženu, a prikrije identitet njenog sagovornika. Ceo prizor je naslikan kao da posmatrač gleda srkiven iza drveća, pa nije ni u mogućnosti da jasno vidi obe osobe.

– Bože, to je Elena! – Izabela je bila šokirana. – U istoj odeći je kao i onda kada je nestala. Ovo je prikaz tog dana.

– Ko je Elena?

– Nestala je pre osam meseci. Pronađena je mrtva na dnu te padine, kod ulaza u pećine. – objasnio je Filip. – Smatra se da je nastradala na trčanju.

– Izgleda da nije slučajno pala niz tu padinu. Ko god da je to sa njom, gurnuo ju je tako da izgleda kao nesrećni slučaj. Izgleda da imamo motiv za Lukino ubistvo. – rekla je Debora.

– Video je Elenino ubistvo. – Filip je završio njenu misao.

– Mislite da je Luka ubijen zato što je video Elenino ubistvo? Znao je ko je ubica? Ne razumem zašto nije prijavio policiji.

– Možda je hteo da uceni Eleninog ubicu. – Debora je već imala svoju teoriju o Lukinom ubistvu. – Ali nećemo da donosimo ishitrene zaključke.

– Da sam ranije došla da pogledam sliku… ali Luka nije pustao nikoga u svoj atelje. Zato nisam htela da ulazim ni posle njegove smrti. Bar ne još neko vreme. Ne verujem da je Luka bilo koga ucenjivao. Ne verujem da je takva osoba. – Izabela nije bila spremna da prihvati tu mogućnost. Luka je bio sebičan, ali nije bio zao.

– Možda bi bilo najbolje da sada pođemo. Zar ne, Debi? – rekao je Filip.

– Izabela, nisam imala nameru da te uznemirim.

– Nisi ti kriva, Debora. Možda ova slika ipak nema nikakve veze sa Lukinim ubistvom.

 

*   *   *

 

– Možda nismo trebali da se petljamo u rešavanje Lukinog ubistva. – rekla je Debora nakon što su završili večeru.

– Ali sada smo sigurni da se radilo o ubistvu. Možda ubica zna za sliku i možda će se vratiti po nju.

– Misliš da je Izabela u opasnosti? Ipak, prošla su dva meseca. Zar ne misliš da bi taj neko već došao po sliku?

– Možda nije hteo da izazove sumnju? Da neko poveže ubistvo sa nestankom slike?

– Ne znam. Mislim da smo dirnuli u osinje gnjezdo. Mogli bismo da nastradamo. Šta znaš o Eleni?

– Ipak te zanima?

– Radoznala sam po prirodi.

– Elena je Emina sestra.

– Šališ se?

– Ne. Ozbiljan sam kao smrt.

– Poređenje ti je genijalno.

– A ti si duhovita kao i uvek. Nego da se vratim na priču. Elena je svaki dan išla na trčanje u šumu. Obično poslepodne od pet do šest sati. Uvek ista staza.

– Znači, predvidiva, ako je neko želeo da joj napravi zasedu.

– Da. Danijel, Elenin muž, je prijavio nestanak tek sledećeg dana prepodne. Čuo sam da je bio pijan kada je prijavio nestanak, pa policija isprva nije ozbiljno shvatila. Te noći je padala kiša. Lila kao iz kabla.

– Ubica je imao sreće. Kasno prijavljen nestanak, kiša je sprala tragove… Neverovatna slučajnost. – Debora je svakim trenutkom bila više zainteresovana za rešenje ubistva.

– Ne toliko neverovatna ako je Danijel kriv. Ili umešan u ubistvo.

– A motiv?

– Motiva nikada ne manjka. Priča se da je bio u vezi sa Emom.

– Interesantno. Kako su se sestre slagale?

– Čuo sam da se pričalo da su oduvek bile suparnice, još od detinjstva su se nadmetale, takmičile, uzimale stvari jedna drugoj.

– Onda je pravo pitanje koja sestra je kojoj preotela ljubavnika. Da li Elena Emi ili Ema Eleni.

– Kada je Elena nestala, a i dugo posle toga, taj trio je bio glava tema tračeva.

– Kada su našli Elenu?

– Dva dana nakon nestanka.

– Prvih 48 sati tražiš nestalu osobu, posle 48 sati tražiš leš.

– Upravo tako.

– Da li me možeš sutra odvesti na ono mesto u šumi koje je naslikao Luka?

– Naravno. Nije daleko. Definitivno misliš da je Luka video ubistvo i da je hteo da ucenjuje ubicu? Slika je bila dokaz da je prisustvovao ubistvu?

– Zašto je zvao Emu? Rekao je Izabeli da je Ema naručila sliku.

– U pravu si. To je još jedna mogućnost. Ema je pratila sestru i videla da se Elena sastala sa nekim u šumi. Videla je da su se svađali i da je taj neko gurnuo Elenu.

– Teorija koja je vrlo verovatna, ali da li bi Ema naručila sliku od Luke? – upitala je Debora. – Izabela tvrdi da Ema nije cenila Lukin talenat.

– Međutim, poznavala je Luku od osnovne škole, praktično ceo život. Kome bi se drugom mogla obratiti?

– Pitanje je ko je od njih dvoje video ubistvo? Luka ili Ema? Ko je ucenjivač, Luka ili Ema? Trenutno imaš dva scenarija. Koji od ta dva je tačan? Postoji i treća mogućnost. Slika nema veze sa Lukinim ubistvom.

– Ali slika definitivno dokazuje da je Elena ubijena.

– Da li imamo dva odvojena ubistva ili je drugo ubistvo posledica prvog?

– Da li je jedan ubica ili su dve različite osobe.

– Zato sutra moramo otići na mesto zločina.

 

*   *   *

 

Kada je Filip rekao da mesto naslikano na Lukinoj slici nije daleko, Debora nije računala da će to podrazumevati nešto malo duže od pola sata pešačenja kroz šumu.

– Luka je zaista verno predstavio ovo mesto na slici. – primetila je. – Ovde ima mnogo pogodnih mesta da se neko sakrije i neprimećen špijunira.

– Da li si primetila kako je pešačka staza udaljena od mesta gde je Elena stajala na slici?

– Jesam. Nije mogla slučajno da padne. Nije mogla da se oklizne i padne niz liticu ukoliko nije napustala stazu.

– Možda je imala običaj da ovde pravi pauzu? Ipak joj je do ovog mesta bilo potrebno dosta trčanja.

– Ako je ovde svaki put pravila pauzu, neko ko poznaje Elenu mogao je da je ovde čeka. Planirano ubistvo?

– Definitivno.

– Ubio ju je neko ko je poznaje. Ko su uobičajeni kandidati? Muž, suparnica, ljubavnik? Da li je Elena imala ljubavnika?

– Nisam čuo ni jedan trač o tome.

– Ako nisi čuo, ne znači da nije imala. Ukoliko je imala, da li bi to mogla da sakrije u ovom malom mestu gde svako svakog poznaje? – upitala je.

– Mogla bi da drži aferu u tajnosti neko vreme, ali pre ili kasnije bi se saznalo. Nemoguće je tako nešto sakriti.

– Filipe, šta osećaš prema Izabeli?

– Zašto misliš da ima nečega između nas dvoje?

– Da li je bilo nečega dok je Luka bio živ?

– Ne. Naravno da nije bilo. Kako možeš tako nešto da pomisliš?

– Zato što si očaran Izabelom. Ni jednom nisi pomislio da je ona mogla da ubije Luku. I ona je imala motiv. Više nije bila zaljubljena u svog verenika. Bližilo se venčanje. Ti si se pojavio i odmah si se zaljubio u nju. Više nije želela da se uda za Luku. Posvađali su se. U napadu besa je uzela svećnjak i udarila ga po glavi. Tek kada je ugledala lokvu krvi i shvatila da je on mrtav, hvata je panika. Zato je tako loše iscenirana krađa.

– Ne mogu da verujem da si to pomislila!

– Filipe, i to je teorija jednako verovatna kao i preostale dve. Postoji i četvrta.

– Ona u kojoj ja ubijam Luku svećnjakom?

– Da. Mada ta je najmanje verovatna. Ne mogu da zamislim tebe kao Ubicu sa svećnjakom.

– Sada mi se podsmevaš? – naljutio se na sestru.

– Malo. Previše ozbiljno shvataš ovaj zadatak traženja ubice. Imamo motiv za oba ubistva. Nemamo ubicu, i nemamo dokaze. Osumnjičeni su za Lukino ubistvo Izabela i ti, ili Danijel i Ema. Za Elenino Danijel i Ema. Ali ako Elenu nisu ubili ni Danijel ni Ema, ko bi onda mogao biti? Ako se ne pojavi neki dokaz, još neki svedok, ta dva ubistva nikada neće biti razrešena.

– Glavni problem je nedostatak dokaza.

– Da.

– Gde ćemo naći dokaze?

– U tome je problem. Nemam pojma. – priznala je razočarano.

 

*  *  *

 

 

Izabela nije mogla da izbegne da neprestano razmišlja o slici na kojoj je Luka naslikao Elenu na dan kada je nestala. Prisećala se vremena neposredno pre Elenine smrti, Luka je tih dana često boravio u šumi, gde je išao da slika. Ranije nije povezala te dve stvari, ali sada joj je bilo jasno da je Luka bio u šumi u vreme kada je Elena išla na trčanje.

Možda je Debora zaista bila u pravu. Možda je Luka video ubistvo i naknadno hteo da ucenjuje ubicu. Da nije imao nečasne namere, prijavio bi ceo događaj policiji. Ali nije. Ćutao je.

Jedna sitnica nije dala Izabeli mira. Zašto je Luka pozvao Emu da joj pokaže sliku? Zašto je namerno sakrio na slici osobu koja je bila sa Elenom? Da li je to bila Ema?

Postojao je samo jedan način da to otkrije. Odlučila je da detaljno pretraži Lukin atelje. Bila je uverena da mora postojati neki trag koji vodi do identiteta druge osobe na slici. Luka je uvek crtao nekoliko skica pre nego što bi počeo da slika. Bila je uverena da postoje skice i za tu sliku.

Detaljno je pretraživala gomilu skica u ateljeu, ali njena potraga je delovala beskorisno. Činilo se da nema skica Eleninog ubistva.

U trenutku kada je već odustala od potrage, naišla je na diktafon zaturen među gomlom papira. Nije znala iz kog razloga bi Luka imao diktafon. Pritisla je dugme. Otkriće ju je zapanjilo.

– Zašto si me zvao? – čula je Emin glas. Bila je nezainteresovana i nestrpljiva.

– Mislim da ćeš biti veoma zainteresovana za kupovinu jedne moje slike. – odgovorio joj je Luka.

– Znaš vrlo dobro da me tvoja takozvana umetnička dela ne interesuju.

– O ovom umetničkom delu nećeš tako misliti. Smatraćeš ga genijalnim. Dođi i uveri se. – usledila je pauza.

– Gade jedan! – Ema je bila besna. – Pokušavaš da me ucenjuješ?

– Ne. Otkud ti ta sramna ideja? – podsmevao joj se. – Sve je vrlo jednostavno. Ti ćeš kupiti sliku, a ja ću zaboraviti da sam video šta se zaista dogodilo.

– Ne znaš ti ništa!

– Znam, i to vrlo dobro. Elena je tog popoodneva otišla na trčanje, kao i svakog prethodnog dana, svojom uobičajenom stazom kroz šumu. Ti si je čekala kod pećina. Uvek je tamo pravila pauzu od 5 do 10 minuta. Možda ste se dogovorile da se nađete na tom mestu. Nisi imala sreće, Ema dušo. Naišao sam u pravom trenutku. Sklonio sam se da me ne vidite. Ali ja sam mogao da posmatram vas i da vas slušam. Čuo sam da se svađate. Mrzela si svoju sestru. Mrzela si činjenicu da je u svemu bolja od tebe. Čak ste se zaljubile u istog muškarca. Međutum, Danijel te je ostavio i oženio se Elenom. Opet je ona pobedila. Međutim, Danijel i ti ste odnedavno nastavili vezu. Tražila si od Elene da se razvede od Danijela, a ona je tražila da ostaviš njenog muža i nestaneš iz njenog života. Posvađale ste se. Zemljište kod pećina je strmo. Gurnula si je, pala je, otkotrljala se niz padinu i slomila vrat. Ali ti se nisi uspaničila kada si videla da je Elena mrtva. Stajala si tamo i trijumfalno posmatrala mrtvu suparnicu. Konačno si pobedila Elenu. Zatim si otišla kući, pozvala Danijela i nagovorila ga da dođe kod tebe. Pratio sam te, Ema. Video sam kada je Danijel došao kod tebe. Lukavo si mu ponudila piće i napila ga. Nagovorila si ga da noć provede sa tobom. Nakon toga si imala sreće. Te noći je padala kiša i sprala dokaze. Danijel se vratio kući u toku prepodneva i shvatio da Elena nije kod kuće. Kada je onako mamuran pozvao policiju, nisu ga shvatili ozbiljno. Dobila si na vremenu. Mislila si da možeš da se izvučeš. Elenina smrt je proglašena nesrećnim slučajem. Svi znaju da se nesreće stalno dešavaju. Ali nisi računala da postoji svedok.

– Luka, ne zavaravaj se nemaš nikakvih dokaza.

– Draga Ema, imam dovoljno dokaza da te strpam u zatvor. Na tvoju sreću spreman sam na dogovor. Dajem ti dvadeset i četiri sata da razmisliš. Nakon toga ću te obavestiti o ceni slike, ako pristaneš da je kupiš, tvoja tajna ostaje sačuvana.

– Kako mogu da ti verujem da ćeš ispuniti dogovor? Kako mogu biti sigurna da me nećeš prijaviti policiji?

– Ema, dušo, moraćeš da rizikuješ. Dobro razmisli šta ćeš učiniti. Od toga zavisi tvoja sloboda.

– Varaš se, Luka, ako misliš da si pametniji od mene.

– Videćemo ko je pametniji. Dvadeset i četiri sata, ne zaboravi. Ili idem pravo u policiju.

Izabela je bila šokirana razgovorom koji je upravo čula. Nije mogla da veruje da je Luka bio takav čovek. Shvatila je da ga uopšte nije poznavala.

 

*   *   *

 

– Debi, upravo mi je zvala Izabela. Bila je u policiji. – Filip je objasnio sestri nakon što je završio telefonski razgovor.

– Odnela je snimak sa diktafona?

– Da. Otišli su da uhapse Emu. Optužiće je za Elenino i Lukino ubistvo.

– Ne mogu da verujem da smo imali sreće da Izabela pronađe diktafon. Da Luka nije snimio razgovor nikada ne bismo otkrili ko je ubica.

– Izgleda da je znao da mu slika i njegovo svedočenje ne bi bili dovoljni da optuži Emu. Hteo je njeno priznanje. Verovato bi je posle nekog vremena ucenjivao snimkom razgovora.

– Hteo je da se dodatno osigura. Mogao ju je celog života ucenjivati.

– Debi, moram da te pitam nešto. Kada smo bili kod pećina, da li si zaista pomislila da sam ja ubio Luku?

– Naravno da nisam. A osim toga nisi imao motiv ni da ubiješ Elenu.

– Ali, da sam ja bio ubica, mogao sam lako i tebe da gurnem kao što je Ema Elenu.

– Filipe, nikada nisam posumnjala u tebe. Znam da me nikada ne bi povredio. Pa, ovo je definitivno bio zanimljiv godišnji odmor. Sutra se vraćam kući.

– Kada ponovo dolaziš?

– Uskoro. Hoću da vidim kako će se razvijati situacija između tebe i Izabele. Mislim da treba da joj kažeš šta osećaš prema njoj.

– Misliš? Još uvek nije prebolela Luku.

– Do sada je patila zbog smrti verenika. Sada pati zato što se razočarala u njega. Ponovo ju je povredio. Sada joj je potrebna uteha. Potreba si joj da preboli razočarenje i nastavi dalje sa svojim životom. Mislim da ćete biti srećni zajedno.

– Hvala ti na pomoći oko rešavanja Lukinog ubistva.

– Nadam se da kada sledeći put budem došla da me nećeš dočekati sa novim nerešenim slučajem.

– Ali tako ti dobro ide. – rekao joj je sa ponosom i zagrlio ju je.

 

Subotica,

28. maj 2017.

 

Autor: Senada Mešković