Autor: Senada Mešković
SEĆANJE NA ALISIJU
Postoje trenuci kada se život menja iz korena, kada donesemo odluku koja će nama zauvek promeniti život ili drugima, trenuci kada počinjemo iznova ili kada se sve završava. Uvek ti trenuci dođu neočekivano, bez najave i upozorenja.
Patrisija Benet se vratila u gradić na obali u kojem je provodila školske raspuste posećujući rođake, nakon petnaest godina odsustva. Ovog puta se vratila sa odlukom da ostane zauvek. Uz pomoć svoje rođake, vršnjakinje, Luize, iznajmila je lepu kućicu na plaži, koju je mogla sa ponosom nazvati svojim domom i pronašla posao u organizaciji za zaštitu kulturne baštine.
Izgledalo je kao da joj je u tom trenutku život savršen. Stajala je sa rođakom Luizom na balu povodom obeležavanja dana grada i posmatrala zvanice u svečanim haljinama i odelima. To su većinom bili ljudi koje je poznavala u detinjstvu, u malim gradovima, većina stanovnika se međusobno poznaju. Luiza je bila lekar, te je poznavala i više ljudi od ostalih.
Partisijinu pažnju je privukao muškarac koji je u tom trenutku ušao u salu, bio je od onih koji privlače pažnju žena, izgledao je poput filmskog glumca, u kasnim četrdesetim godinama, veoma zgodan i zračio je harizmom. Patrisija je u šoku prepoznala muškarca koji je proganja u njenim snovima.
– Vidim da si i ti očarana Gospodinom Savršenim. – primetila je Luiza kroz šalu.
– Ko je to? – upitala je znatiželjno.
– Viktor Aleksander, najbogatiji čovek u okolini. Uspešan poslovan čovek, vlasnik nekoliko kompanija, predsednik nekoliko fondacija. Ah, da, i najpoželjniji neženja u kraju. – dodala je zavernički.
– Neko ko je odrastao i navikao na bogatstvo.
– Ne. On je udovac, svoju imperiju je sagradio na novcu koji je nasledio od svoje supruge.
– Pravi si izvor lokalnih tračeva.
– Živeti u malom gradiću znači biti stručnjak za tračeve. Zapravo tračevi su ovde način života.
Patrisija je promenila temu da Luiza ne bi primetila da je Viktor Aleksander zanima više nego što bi jednu pridošlicu trebalo da zanima.
Jedan slučajan susret, jedan običan trač, pomenut tokom ćaskanja, dovoljni su da pokrenu čitavu lavinu događaja, i Patrisija je bila svesna da više ništa neće biti isto.
Dva dana kasnije, posetila je Karlotu Parker, predsednicu organizacije u kojoj je radila. Karlota Parker je Patrisiju podsećala na usedelice iz visokog društva iz nekog viktorijanskog romana. Bila je prava dama, stroga, ali i ljubazna u isto vreme, kombinacija koja se retko sretala. Sa svojih šesdeset i dve godine bila je u potpunosti posvećena svojoj karijeri.
U toku razgovora o poslu, Patrisija je vešto pomenula temu, spomenula je onu koja je zapravo bila razlog njenog dolaska u posetu gospođi Parker.
– Vi ste Alisijina tetka, ako se ne varam. – primetila je iskru sumnjičavosti u Karlotinom pogledu. – Kao dete sam školske raspuste provodila u poseti rođacima, poznavala sam Alisiju. Često sam se igrala na plaži i sretala bih je dok je dolazila u šetnju na plažu. Uvek je bila ljubazna prema meni. Takva tragedija…
– Zaista si poznavala Alisiju? Kako je to neobično… posle toliko vremena sresti nekog ko ima lepo sećanje na nju. – rekla je sa uzdahom tuge. – Bila je moja sestričina. Imala je trinaest godina kada su joj roditelji poginuli u saobraćajnoj nesreći. Alisijin otac je bio veoma bogat, i mislila sam da će biti najbolje da je dovedem da živi ovde, daleko od medijske pažnje. Uvek je bila tako krhko i nežno stvorenje.
Karlota je obožavala svoju sestričinu i volela je da priča o njoj, mada su u gradu svi već sve znali o Alisiji, pa su izbegavali tu temu pred Karlotom. Spominjanje Alisije je budilo ružne uspomene.
– Ako se dobro sećam, ubila se. Skočila je sa litice.
– Od tada je prošlo punih dvadeset godina. Imala je samo dvadeset i tri godine.
– Bila je mlađa nego ja sada. Imam dvadeset i šest godina. Zašto je to učinila? Bila je nesrećna?
– Alisiji neko vreme pre toga nije bilo dobro. Dolazila je kod mene i u suzama mi se poveravala da ima praznine u sećanju, da se budi na nekom mestu, a da ne zna kako je došla tamo ni šta je pre toga radila.
– Dugo je imala problema sa pamćenjem?
– Ne, počelo je otprilike pola godine nakon venčanja. Udala se sa dvadeset godina. Mislim da je bila suviše mlada za brak. Svi smo bili u šoku kada se ubila. Niko nije ni slutio da je njeno mentalno stanje toliko ozbiljno.
– Nije se radilo o nekoj nesreći? Ako je imala rupe u sećanju, možda je mesečarila, ili nešto slično?
– Ne, nije bilo sumnje u samoubistvo. Ostavila mi je pismo.
– Vama, a ne suprugu?
– Možda je to čudno, ali bila sam joj jedina porodica. Još uvek čuvam to pismo.
– Da li bi bilo čudno ako bih tražila da pročitam njeno pismo?
Karlota je oklevala nekoliko trenutaka, ali na kraju je prevagnuo predosećaj da Partisija zna više nego što je spremna da kaže.
– Doneću ti pismo, nema nikakve štete, ako ti pokažem.
Vratila se desetak minuta kasnije noseći kovertu požutelu od starosti.
– Hvala Vam, znam da Vam je ovo suviše bolno prisećanje. – rekla je otvarajući koverat i vadeći pismo.
„Najdraža tetka Karlota,
Oprosti mi što odlazim na ovaj način. Znam da gubim razum i plašim se da ću morati da odem na lečenje. Plašim se da ću zauvek biti zatvorena. Ne mogu podneti ni samu pomisao na ludnicu. Znam da ću osramotiti porodicu i molim te da mi oprostiš.
Voli te,
Alisija“
– Kako neobično oproštajno pismo. – rekla je gotovo šapatom.
– Zbog čega?
– Ne znam, nekako mi ne zvuči kao nešto što bi samoubica napisao. Nekako mi više izgleda kao da je njena smrt bila nesrećni slučaj.
– Imala si šest godina kada se to desilo?
– Da, možda se sećam pogrešno. Izvinite, oduzela sam Vam suviše vremena. Trebalo bih da krenem. Samo još nešto, koje je bilo omiljeno Alisijino cveće? Htela bih da joj odnesem na grob.
– Kale. Bele kale. Volela je njihov cvet u obliku srca.
* * *
Dva dana kasnije, kada je Viktor Aleksandar ušao u svoju kancelariju, na radnom stolu ga je dočekao buket sa pet kala uvezanih crnom mašnom. Uz cveće je bila kartica sa odštampanim tekstom:
„U sećanje na Alisiju. Znam šta se zapravo dogodilo. Znam da Alisija nije sama skočila sa stene. Pravda će biti zadovoljena.“
* * *
Partisija je opet sanjala isti san. Ponovo je imala šest godina. Bilo je veče i iskrala se iz kuće da bi sama otišla na plažu. Ponovo je videla isti prizor. Alisija je stajala na litici, ali nije bila sama. Još neko je bio sa njom. Viktor. Svađali su se, zgrabio ju je za ruke. Ona se otimala. Već u sledećem trenutku, on ju je gurnuo. Videla je kako Alisija pada. Čula je njen krik. Znala je da će ujutro biti pronađeno Alisijino telo smrskano dole na stenama.
Probudila se oblivena znojem.
Znala je da postoji samo jedan način da košmari prestanu. Alisijina smrt mora biti osvećena.
* * *
– Ti si luda! – rekla je Luiza nakon što joj je Patrisija ispričala svoju tajnu. Sedele su na plaži i gledale veličanstven zalazak sunca iznad mora.
– Ne veruješ mi? – upitala je očajno.
– Ne kažem da ti ne verujem. Kažeš da si videla ubistvo kada si imala šest godina i nikome nikada nisi pričala o tome.
– Zato što kada sam bila dete, nisam znala da je ono što sam tada videla bilo ubistvo. Tek sam sada povezala sve konce. Tek sam na balu shvatila šta sam zapravo videla.
– Razumem te. – uveravala ju je Luiza. – Savršeno razumem kako se osećaš. Ali želiš da optužiš najmoćnijeg čoveka u okolini da je počinio ubistvo pre dvadeset godina. Pri tome si uverena da je drogirao Alisiju da bi svi mislili da je luda. Patrisija, zaboravljaš da je on veoma moćan čovek, koji ima prijatelje na visokim položajima, koji mu duguju usluge. Zaista misliš da će ti neko poverovati? Igraš veoma opasnu igru. Toliku opasnu da bi mogla da nastradaš.
– Znam da nemam nikakvih dokaza.
– Tražila si od Karlote da ti pokaže pismo?
– Pismo je lako falsifikovati.
– Mislim da bi trebala da odustaneš od svega toga dok ne nastradaš.
– Luiza, razumi me. Alisija zaslužuje da njen ubica bude kažnjen. – uveravala je rođaku.
– Nemaš nikakvih dokaza. To uvek imaj na umu. Najbolje bi bilo da odustaneš od svega toga, ako želiš da ostaneš i živiš ovde.
– Ne bojim se nikoga. Najmanje Viktora Aleksandera.
– Ponekad je strah zdrav. Ako želiš da živiš.
– Tražiš od mene da budem saučesnik u ubistvu? Želiš da prikrivam zločin?
– Patrisija, to se desilo pre dvadeset godina. Možda si sve pogrešno razumela. U ovoj igri, greške se skupo plaćaju.
– Neću odustati. Alisija je zaslužila da se istina sazna. – Patrisija je bila uporna.
– Nadam se da znaš šta radiš. Nadam se. – upozorila ju je rođaka.
* * *
Desetak dana kasnije, Patrisiju je iznenadilo kucanje na vrata. Nije očekivala goste. Kada je otvorila, ugledala je nepoznatog muškarca u pedesetim godinama, u pratnji dva policajca u uniformama.
– Vi ste Patrisija Benet? – upitao je grubo i arogantno.
– Da. Kako Vam mogu pomoći? – upitala je zbunjeno.
– Ja sam inspektor Kastner. Da li mogu da popričam sa Vama?
– Naravno, uđite.
– Vi ste poslali cveće sa pretećom porukom gospodinu Aleksanderu? Proverili smo kupce u lokalnoj cvećari.
– Da, poslala sam mu cveće, ali mu nisam pretila.
– Vi to ne zovete pretnjom? Možda ucenom?
– Nisam imala nikakvu nameru da bilo koga ucenjujem. – Patrisija je polako gubila strpljenje. Nije joj se svidelo u kom pravcu je razgovor krenuo. – Da li mogu da znam za šta me optužujete?
– Gde ste bili sinoć između 20h i 23h?
– Kod kuće. Gledala sam film.
– Sami?
– Da, bila sam sama. Da li mi možete objasniti šta se događa?
– Viktor Aleksander je poronađen mrtav na plaži. Ubijen. Neko je ispalio tri metka u njega. Neko ko mu je nešto zamerao.
– Optužujete me za ubistvo? – Patrisija je bila u šoku.
Ono što je usledilo, Patrisija kao da je posmatrala sa strane. Kao da se dešavalo nekom drugom. Inspektor Kastner ju je uhapsio, odveo u policijsku stanicu i ostavio samu da sedi u sobi za ispitivanje. Činilo joj se da tamo sedi čitavu večnost. Činilo joj se kao da inspektor nikada neće doći.
– Gospođice Benet, šta mi možete reći o smrti Alisije Aleksander? – upitao je kada je konačno ušao i seo za sto naspram nje.
– Imala sam šest godina kada je umrla. Iskrala sam se iz kuće i otišla sama na plažu. Videla sam Alisiju da se svađa sa Viktorom i da ju je on gurnuo. On je ubio Alisiju.
– Zašto ste čekali dvadeset godina da kažete šta ste videli?
– Tada nisam znala da je to ubistvo. Tek kada sam ga opet videla, dvadeset godina kasnije, prepoznala sam ga. A saznala sam i motiv, sasvim slučajno. Nasledio je Alisijin novac. Bio je niko i ništa pre braka sa bogatom naslednicom.
– Imate sreće, što je ubica Viktora Aleksandera priznao ubistvo. Međutim, moram da Vam naglasim da ste ipak krivi za dve smrti.
– Ne razumem.
– Odlučili ste da se igrate detektiva bez razmišljanja o posledicama. Izvolite. – pružio joj je kopiju pisma.
„Kada sam čula da je Patrisija Benet uhapšena za ubistvo Viktora Aleksandera, znala sam da mi nije ostavljen drugi izbor. Neću dozvoliti da nevina osoba plaća za moj zločin.
Kada je prvi put došla da se raspituje o Alisiji, znala sam da zna mnogo više nego što mi je rekla. Znala je šta se zaista desilo Alisiji.
Odhranila sam Alisiju i volela sam je kao da je moja ćerka. Samo mi je ona ostala od porodice nakon sestrine smrti. Alisija je uvek bila nežna, dobra, bila je sanjar, verovala je u dobro u ljudima, mislim da nikada nije istinski otkrila koliko ljudi mogu biti zli, lažljivi, prevrtljivi, nemilosrdni. Zaljubila se u Viktora, sebe krivim što nisam videla njegovu pravu prirodu i njegove prave namere. Želeo je samo Alisijin novac.
Krivim sebe što sam tako lako poverovala u predstavu o Alisijinoj bolesti, sada sam potpuno sigurna da joj je davao nekakve lekove da bi izgledalo kao da gubi razum i da bi samoubistvo bilo opravdano.
Patrisija je tražila da pročita pismo koje je Alisija navodno napisala. Rekla je da je to čudno pismo za jednog samoubicu. Kasnije sam razmišljala i sumnja je počela da me izjeda. Pronašla sam stare čestitke, koje mi je Alisija pisala za rođendane i praznike, pažljivo sam proučavala rukopis. Na kraju sam odlučila da pošaljem pismo i čestitke jednom prijatelju, grafologu. Potvrdio mi je da je pismo falsifikovano, da ga Alisija nije napisala. Dodao je da je pismo urađeno veoma uverljivo. Rekla bih da ga je možda napisao i neki profesionalni falsifikator.
Verujem da je Patrisija videla Alisijino ubistvo, ali jednom šestogodišnjem detetu to možda nije izgledalo kao ubistvo. Verovatno nije ni bila svesna šta je videla. Petnaest godina nije dolazila, i sada kada se vratila, nešto je podstaklo to sećanje. Patrisija se setila šta je videla pre dvadeset godina, scena viđena očima šestogodišnjeg deteta je dobila smisao.
Nije mi rekla, nije ni morala. Naslutila sam. Videla sam da je zabrinuta, da oseća krivicu, da želi da ispravi nepravdu, ali znala je da je praktično bespomoćna. Susrela se sa istim problemom kao i ja. Nije imala dokaza, osim sećanja. Ko bi joj verovao?
Kada sam saznala da je oproštajno pismo falsifikovano, donela sam odluku. Zvala sam Viktora. Dogovorila sam sastanak na mestu gde je pronađeno Alisijino telo. Suočila sam se sa njim. Priznao je i smejao mi se u lice, jer je znao da nemam dokaza, da niko neće verovati u moju priču. Nisam spomenula Patrisiju. Mislio je da sam ja poslala cveće, optužio me je da hoću da ga ucenjujem. Odmah sam znala da je cveće poslala Patrisija. Htela je da zna koje je Alisijino omiljeno cveće da bi joj odnela na grob. Viktor čak nije ni znao da su kale Alisijino omiljeno cveće, nije shvatio simboliku. Mislio je samo na tekst poruke.
Izvadila sam pištolj. Čak ni tada nije shvatao ozbiljnost situacije. Nije verovao da ću ići do kraja. Rekla sam mu: „Znam da ćeš se izvući, da ti nikada neće suditi za Alisijino ubistvo. Ali pravda će ipak biti zadovoljena. Alisija će konačno moći da počiva u miru.“
Pucala sam tri puta u njega. Bez kajanja. Zaslužio je.
Sada Alisija konačno može da počiva u miru. Istina je otkrivena, a ubica kažnjen.
Patrisija, dušo, sigurno se pitaš zašto sam tako postupila. Odgovor je jednostavan. Umirem. Lekari su rekli da mi ostaje najviše šest meseci. Sada barem moja smrt neće biti uzaludna. Ubila sam Viktora, jer Alisijina smrt mora biti osvećena. Samo zato što znam da Viktoru ne bi bilo suđeno, ne bi završio u zatvoru. A moja smrt? Pa, ja ionako umirem. A pošto sam i ja ubica, pravedno je da svojim životom platim za život koji sam uzela.
To je bio jedini način. Obe to znamo. Hvala ti, Patrisija, zato što si mi pružila istinu. Konačno sam saznala šta se dogodilo Alisiji.
Uz ovo pismo prilažem i navodno Alisijino pismo i čestitke, koje je ona svojom rukom napisala.
Karlota Parker.“
– Vidite šta se dogodi kada odlučite da na svoju ruku izigravate detektiva?
– Inspektore, da li biste mi poverovali da sam došla u policijsku stanicu i optužila Viktora Aleksandera za ubistvo? Oboje znamo da ne biste. Takvi kao on se uvek izvuku. Ovo je bio lak slučaj, zar ne? Odmah ste dobili priznanje na poslužavniku.
– Gospođice Benet, pripazite na jezik da se ne biste našli u nevolji.
– Inspektore, ako me ne nameravate optužiti za neki zločin, onda nameravam da idem.
– Slobodni ste. Možete ići, ali Vas upozoravam da se u budućnosti ne mešate u policijska posla.
– Ne brinite. Ne nameravam. Zbogom, inspektore.
Patrisija je izašla iz stanice ne osvrćući se.
Nije imala nameru da bilo ko nastrada, a najmanje da neko bude ubijen, kada je odlučila da traži pravdu za davno zaboravljeno ubistvo. Bilo joj je žao što je Karlota mislila da nema drugog izbora osim da pravdu uzme u svoje ruke. Znala je da mnogi prođu nekažnjeno za svoje zločine, za mnoge žrtve nikada se ne sazna šta im se zaista dogodilo.
Uteha joj je bila činjenica da je Alisija na kraju uspela da dobije pravdu, i što je mogla da počiva u miru.
Subotica,
1.1.2017.
RSS