Награђена прича Станислава Томића

(Најбоља прича на конкурсу СПКД „Просвјета“ и породице Слободана Живановића)

 

ПЛАВИ ПРОЗОРИ

– „Професоре, сутра ћу ићи у Малешић, код својих“ – рекао је Дејан – „можеш, ако хоћеш, кренути са мном да ти покажем у каквим условима живи Пеђа о коме сам ти причао прошли пут. Рекао сам му да ћемо га посјетити и да ћемо покушати да му помогнемо. То га је баш обрадовало.“

– „Може, само јавићу ти се до краја дана још једном, да потврдим.“

Пристао сам да кренем. На распусту сам и немам много обавеза. Размислио сам, понијећу и свој Никон да по потреби забиљежим снимке у току нашег обиласка. Јер, некада се људима морало све нацртати, а данас им мораш све фотографисати.

– „Када ћемо кренути?“, упитао сам. – „Око подне“, одговорио је. „Морам прије тога да завршим неке послове у радњи.“

Било је то у периоду између Божића и Богојављења. За православне, година је била тек прогледало куче коме је спадао снијег са очију. Сјели смо у Дејанов аутомобил. Пошто сам његову претходну машину у шали звао „плава птица“, рекао сам да је и ова друга увезена из бајке. Тако сам његовог црвеног Фиата назвао „црвенкапом“, а њега „малешићанским вуком“. Дејан је волио шалу и искрено се насмијао, излазећи на магистрални пут из зворничких улица баш као вук из шуме, густе шуме израслих зграда. Кренули смо у правцу Бијељине. Прошли смо испод моста Краља Александра I Карађорђевића, који је као огромна башлија спајао поцијепану хаљину краљеве Југославије. Наставили смо тако даље ка излазу из града. Магистрални пут се између некадашњих фабрика провлачи кроз Каракај, онда момачки прескаче пругу надвожњаком као чврстим доказом његове кондиције, а затим даље води кроз зворничка села Челопек, Тршић, Табанце па све до Козлука, гдје смо се, у центру насеља, код велике џамије са два минарета, искључили са главног пута и кренули према Малешићу.

Пут до Малешића, нарочито у ово доба године, није тако лак. Док је „црвенкапа“ с великим напором савладавала успоне и кривине на путу до села, мој пријатељ ми је причао како су некада људи из овог села пронашли линију много краћег и бољег пута, али да се, ипак, на крају нису могли договорити. Појединачни интереси надвладали су добробит читавог села. Ништа чудно. Довољно је рећи само „српска посла“ и све нам је јасно. Добар пут је као добар човјек, он прелази преко свега. Али не може прећи преко њива оних који путу стају на пут. Зато чујемо љутити глас мотора који се мучи уз клизаву стрмину и неће да ћути о тој неправди. И нема тог овдје који не дијели његову судбину.

Кад сам угладао цркву, знао сам да смо стигли до центра села. Сазнао сам да је храм посвећен Светој Петки. Одмах до њега налази се и споменик палим борцима у одбрамбено-отаџбинском рату. Добро је што је овај споменик близу цркве, помислио сам, јер тако постављени једно уз друго они својим постојањем свједоче не само о страдању за вјеру, већ и о споју људског и божанског, о смрти и нади у васкрсење. С једне стране су имена људи који су погинули, а одмах до тих имена оно за шта су се борили. Када примијетимо спомен обиљежје палим борцима у овим крајевима, приљубљено уз богомољу, видимо заправо оваплоћен смисао њихове борбе, да нису узалуд страдали.

Продужили смо даље и дошли до полигона подручне школе. Ту смо затекли младиће из села како се припремају да играју фудбал, чекајучи да се још неко појави. Нема их довољно за поштену партију. За Тита још мање, помислих у себи. У селу је, иначе, све мање омладине. Међу њима које смо ту затекли био је и Дејанов брат и два моја ученика, па смо свратили да их поздравимо. Кад смо чули да им недостају два играча, понудили смо се да одиграмо заједно с њима једну до десет, иако нисмо баш у некој завидној форми. Уосталом, ученици немају баш увијек прилику да у свом селу играју фудбал са професором. Срце је превагнуло. Побиједила је жеља, и то голом разлике између нас прије и послије игре.

Након непланираног задржавања наставили смо пут. Када смо рекли у ком правцу идемо, ови млади људи су нас упозороли да тамо гдје смо кренули, на једном дијелу пута, постоји одрон и да нећемо баш тако лако доћи аутомобилом до жељеног мјеста. Међутим, другог избора нисмо имали. Поздравили смо се са омладином која још увијек чува љепоту овог села и кренули даље. Убрзо смо препознали оно о чему се нам говорили. Блатњави трбух пута, настао гомилањем наслага земље или, пак, хумка Сизифа кога је затрпало клизиште. Полако, да не би повриједили „црвенкапу“ савладали смо и ову препреку. Пут до онога због чега смо се и запутили сада је био слободан.

Дејан се паркирао код својих. Поздравили смо његове родитеље и кренули ка Пеђиној кући. Када сам угледао стару кућу извадио сам фотоапарат из торбе и направио неколико фотографија. Сунце је читав дан радило разносећи по небу свјетлост попут пица, наранџаста боја на хоризонту је означавала крај његовог радног времена и воћну вечеру, а трагови авиона писали су ријечи молитве коју је читало прије спавања. Гледао сам сада у трошну кућу голим оком, без посредништва објектива,  и када јој се приближих примијетих на њој плаве прозоре. Волим напросто ту боју и изгледало ми је као да та бака коју називамо кућом има плаве очи. Убрзо смо били код старих степеница, на улазу у саму кућу. Иако сам већ знао да овај млади човјек живи у тешким условима, и то ми свакако није први пут да видим у животу, призори из унутрашости ове куће су ме, упркос томе, запрепастили. Као да сам ушао у неку другу стварност, у којој је живот камен за потапање људског достојанства. Дочекало нас је тамно предсобље у чијем ћошку је у неким циварама и прљавшити лежао стари телевизор као скулптура или експонат у музеју постојања. Можда овај призор даје слику о односу медија према суштини живота, јер екран му је био окренут према земљи. Да, буквално према земљи, јер пода у кући нема. Лијево од улаза је Пеђина собица, а право соба у којој борави његов отац. Ушли смо коначно у стијешњену, малу просторију у којој се човјек не може окренути, али се може окренути његов поглед на живот. На кревету је сједио он, Предраг Ристић, рођен 1977. године у Бијељини. Основну школу је завршио у Заводу за церебралну парализу у Београду, а након тога се морао вратити да живи код оца. Родитељи су му разведени. Прича се да му се мајка преудала и да живи негдје у Србији. Био је код ње накратко прије пар година, сазнајемо. Оде тако некад и остане тамо мјесец дана. Она је код њега, с друге стране, дошла можда једном или два пута у задњих двадесетак година, како кажу. Отац мало више пије, а Пеђа, понајвише због своје болести, не ради нигдје и на данашњем времену живи од 80 КМ социјалне помоћи и савјести добрих људи. Да није комшија који га хране, тешко да би преживио. Све што сам до тада знао о њему биле су информације без пулса. Оно што сам од тог тренутка знао био је човјек. На испуцалом плафону стајали су правилно исјечени комади стиропола. Комшије су покушале да помогну и закрпе плафон, али то је готово немогуће.

– „Тешко је зими“ – каже Пеђа – „Не могу да ложим јер се дим враћа у собу. Умотам се некако у ове деке и тако презимим. Љети су проблем мишеви и бубе. Једно вече сам чуо како нешто шушти на џаку у ћошку код ормара. Упалио сам свјетло и видио змију.“

Остао сам затечен. Змија у соби у којој неко спава. Може ли се мирно спавати послије тога? Ово је нешто најстрашније што се може чути, због чега Еустахијеве трубе постају трубе Јерихона наше људскости. Сви смо ми понекад незадовољни својим животима, јер гледамо само људе који имају боље услове од нас. Али ево нам шамара који ће нас отријезнити од тог пијанства. Потпуно сам заборавио на свој апарат и нисам од усласка у његову собу направио ниједну фотографију. Штавише, тек сам се касније сјетио да сам то намјеравао да учиним. Због тога сам напосљетку остао без свједочанстава која би могла поткријепити ову причу, али су се у међувремену појавили бољи докази њене истинитости. Бољи јер су, за разлику од фотографија, у питању живи докази. То су људи из овог зворничког села, који су немоћном сусједу почели да праве нову кући. Тек су на почетку. За оне који су на почетку, требаће доста труда да уђу у почетак. А у почетку бијеше Ријеч, и та ријеч позива све нас да волимо једни друге, и да из те љубави једни другима помажемо.

У кући без мокрог чвора живот је замршен. Послије свега што сам тог дана доживио мени је јако тешко да се сјећам и пишем. Мени је тешко у сјећањима, а замислите како је тек њему у животу. Јер, ово је истинита прича о човјеку који живи у селу у коме путеви личе на змију. У том селу те путеве можемо наћи и у једној кући. Све је у њој сиво. Само су прозори плави.

Станислав Томић

Напомена: На тему коју сте конкурсом поставили послао бих вјероватно неку другу причу, али сазнање да људи који праве нову кућу овом човјеку дугују већ сада неких 400 КМ за материјал, одлучио сам се за ову причу како бих у случају да буде награђени читав износ награде поклонио за градњу куће Предрага Ристића из села Малешић.