Записи о Индији : са 30 фотографија / Божидар Карађорђевић. – Нови Сад : Матица српска ; Топола : Задужбина Краља Петра I, 2018 (Нови Сад : Сајнос). – XXXVIII, 437 стр
У издању Матице српске у Новом Саду и Задужбине Краља Петра I у Тополи, у 2018. години објављена је књига „Записи о Индији“ кнеза Божидара Карађорђевића (1862-1908). Књига садржи 30 фотографија. Приредио, предговор написао и са француског језика књига је превео проф. др Александар Петровић. Са енглеског језика је превела, коментаре и поговор написала Александра П. Стевановић. Редактуру и превод санскритских термина, упоређивање енглеског и француског текста потписује Мирјана Петровић.
Књига „Записи о Индији“ објављена је као друга књига у оквиру пројекта Матице српске „Српско-индијске везе у култури кроз историју“. Прва књига је: „Од Наланде до Хиландара“, а руководилац пројекта је проф. др Александар Петровић.
Из уводне речи амбасадора Републике Индије у Србији, Нариндер Чохан, сазнајемо да се кнез Божидар Карађорђевић 1896. године укрцао на брод ка Мумбају. Будући да му се свидела „древна Индија“, тамо је провео 7 месеци и посетио више од 35 места. Кнез није писао о Индији као о пуком географском одредишту, већ се осврће на њену историју и традицију, покушава да дочара њену душу и обичаје људи, који у њој живе, биљном и животињском свету, храни и зачинима.
Из предговора приређивача проф. др Александра Петровића сазнајемо да се кнез Божидар Карађорђевић бавио сликарством и уметношћу драгуља и племенитих метала. Занимљиво је да ово дело има два оригинала – прво је у деловима објављивано у часопису „Париска ревија“ 1897-1899. А те 1899. године појављује се и енглеска верзија, под насловом „Enchanted India“, док исто дело излази на француском језику 7 месеци касније под насловом „Notes Sur L’Inde“. Кнез је писао на два језика, преводио заједно са преводиоцем, додавао и избацивао делове, тако да су обе верзије текста посебни наративи. Такође, ако обратимо пажњу на српски текст – и он је посебан на свој начин, будући да нису постојали називи за одређене биљке или појаве.
У даљем тексту, у кратким цртама ћемо коментарисати путопис кнеза Божидара Карађорђевића. А путовање почиње од доласка у луку Мумбај (тада Бомбај). Цео долазак обавијен је велом тајне, ружичастом маглом и заглушујућом буком на пристаништу.
Кнез је био одушевљен Индијом, а у свом кратком предговору назива је „земљом јасмина, ружа, куге и глади.“ Видимо да је кнез обраћао пажњу и на лепе и на ружне стране Индије, повезујући их у целину и дајући нам уверљиву слику земље у којој је боравио скоро годину дана. Обраћао је пажњу на бројне детаље у понашању и изгледу људи, па и на „чолу“ – јелек који носе индијске жене. Са једне стране, град Бомбај је описан као место сиротиње – бројних просјака (нарочито домородачке деце просјака), забављача, дрводеља, трговаца, а са друге стране – место елите, на брду Малабар, испод палми. Они уживају у вртовима обраслим бујним тропским растињем: орхидејама, датурама, гарденијама, геранијума итд. Следи опис једног венчања у Мазагону, предграђу Бомбаја. Врт је украшен сводовима, под којима чека младожења. Сватови и младожења су у белом. Ту је и послуга, која носи послужавнике званицама. Група девојака уводи невесту, која је, такође, сва у белом. Свештеник (датур) чита молитве, а потом младенци бацају пиринач и сватови га бацају по њима. Индијци млади ступају у брак, а кнез бележи да невеста нема више од 14 година.
Ту је и опис болнице у Парелу, у којој се налазе само шудре (Индијци из најниже касте). Остали из виших касто (брамани, кшатрије и вајшје) радије би умрли, него допустили да се грешно мешају са „нижима од себе“ у болници. За њих је мањи проблем умрети него се у следећем животу родити у неком нижем облику живота. Ту је и страх од болнице, утемељен у народу, те људи често одбијају лекара, по цену живота. Влда ужасна болест – куга, болест која „жртву баца у грозницу, тера у сан, исцрпљује и непогрешиво убија.“ Лекарско особље је без имало утехе или љубазног осмеха, очајно над судбином људи, којима нема лека. Али то кнеза не спречава да са зачуђујућом храброшћу уђе у болницу и прилази болесницима.
Потом следи опис града Елоре (пред улазак у град – опис исцрпљујућег туцања камена, на којем раде и мушкарци и жене, а у граду – свето брдо окружено храмовима; гробница индијског цара Аурангзеба Великог; храмови са величанственом архитектуром и рељефима на зидовима); па градова Нангаон, Барода (данас Вадодара), Ахмедадаб (јер је исламска вера веома присутна у Индији), варош Палитана (са храмом Чомука на планини Шатруњџи), градови Бхаванагар и Хајдерабад (где је кнез упамтио војнике и њихова утврђења и бакље које су носили), Тричинополи (данас Тиручирапали; кнез пише о светом слону, који кида своје окове и руши зидове штале, а описује и богове Ганеша, Гаруда, Вишнуа и Ханумана), град Мадурај (са бајадера плесачицама, одгомним светилиштима и дворанама), град Тутикорин („бисерни град“, град у којем је активан лов на бисерне шкољке), Коломбо, Канди, Мадрас (са страшним описима болести елефантизма и лепре), Калкута, Чандернагор, варош Дарџилинг (са невероватном ружичастом маглом и плесачким триковима становника, Бенарес (данас Варанаси; са описима поклоника, факира, музиканата, базара, реке Ганге и обредом спаљивања посмртних остатака људи и њиховим бацањем пепела у свету реку Гангу), Алахабад, Лакнау, Канпур, Гвалиор, Агра (у којем се налази Таџ Махал, који је султан-шах Џахан подигао супрузи Мумтаз Махал), Делхи, Амритсар (са Језером бесмртности око светог храма), Лахоре, Равалпинди, Пешавар, Мури и др.
Кнеза Божидара Карађорђевића на путовању кроз Индију прати верни слуга Абибула. Они у стопу иду заједно и што виде и чују, кнез Божидар записује. Овај кнез, син Ђорђа Карађорђевића и Сарке Анастасијевић, унук капетана Мише Анастасијевића и праунук великог вожда Карађорђа, може се третирати као приповедач од поверења. Он људе и појаве посматра пажљиво, без осуде или одобравања, а читаоцима све верно преноси, без уплива личних емоција или интереса. Осврће се и на његове претходнике, који су писали о Индији и говори шта је код њих истинито или није, али то ради суптилно, пуштајући самог читаоца да препозна истину.
Ова књига је изузетна по свом садржају и јединствена у времену настанка и стилу приповедања. Она је бисер у индијско-српским везама, чудесно откриће једне земље и народа, прича о неуморном путнику, у земљи над којом се вије ружичаста магла, а која мирише на руже, јасмин и сандаловину. То је земља великих храмова и мноштва богова, земља у којој се говори око 270 језика, земља медитације и слободарског духа, али и земља великих контраста, глади, болести, сиромаштва, касти и гордости (односно понизности) која влада међу њима…
Из свих наведених разлога препоручујем да прочитате ову књигу.
МА Дајана Лазаревић
RSS