Један од важних услова да некога можеш да заволиш и волиш је способност емпатије. Поистовећивања с нечијим пробемима, жељама, циљевима. Способност да се уживиш у нечију ситуацију и емотивно у њој учествујеш. Није то једини стуб на коме љубав почива, уосталом без Божије љубави не можемо ни замислити љубав међу нама људима, али је један од важних талената које треба развијати ако желимо да будемо људи љубави.
Ми кажемо – није лако бити у нечијој кожи. Треба се наћи у његовој, њеној кожи па онда судити… И тако подвлачимо колико је тешко разумети другог и волети га. Поштено.
На западу слика за вежбање емпатије је много баналнија. Не тражи нешто тако драматично као да обучемо кожу другог и да све гледамо из његове коже. Каже се у енглеском, а слично и другде – да би неког разумео треба неко време да проведеш у његовим ципелама.
Још увек у додиру са темељима традиције, у додиру са дубином вере у Богочовека, помало с висине гледамо на такву емпатију.
Изем ти то – узмеш нечије ципеле, ходаш у њима и то те приближи разумевању тог неког…
Западњаци су практичнији од нас. Много тога су изгубили свођењем високих питања на банална практична која се дају лакше решити. А, с друге стране, ми се стално бавимо само најтеже решивим питањима. Једна од последица је да су они у овладавању овим светом бржи од нас и онда нас вуку амо тамо по својој вољи, а ми занети већим питањима лако подлежемо промени праваца кретања на путу на коме не гледамо пред ноге него у даљину.
Не бих се никад мењао са припадницима западне културе. Насупрот. кад видим да се поглед мојих сународника превише спушта пред ноге, одмах се ужелим више истока и више погледа преко хоризонта. Али не треба лако одбацити ни искуства која настају ходањем у нечијим ципелама.
На бувљаку или у “секндхенд”- у лакше ћеш купити капут, сако, џемпер, теже кошуљу, а најтеже ципеле. Ципеле се срасле и прилагодиле се нози онога који је у њима ходао. Офуцане изнутра ако нису споља, као да заиста носе непоновљиви отисак онога који је у њима ходао. Изношене ципеле имају у себи увек нешто тужно, изазивају саосећање. Чешће него што се користе од стране неког другог, оне постају само траг, одбачена љуштура неопходне фазе нечијег живота.
Колико год не изгледало тако али то “ходати у нечијим ципелама” у односу на максималистичко “бити у нечијој кожи” има ипак нешто херојско у себи, некакав подвиг који може имати вредне резултате. Погледајте само одрану унутрашњост нечијих дуже ношених ципела.
У максималистичкој потрази за Светим, за Богочовеком није лоше и обично разумевање оних који се на истом нивоу муче заједно са нама да дођу до некакве величине смисла. А “мењати ципеле” подједнако делује нехигијенски и непривлачно онима са максималним и онима са најкомпромиснијим циљевима.
У потрази за постизањем емпатије, на путу ка љубави, можда није лоше, поћи од практичнијих поступака. Уместо да у немогућности да се увучемо у нечију кожу покушавамо због наше немоћи тог неког да одеремо и искористимо после његову кожу као костим, можда је довољно понизити се, савладати гађење и ходати неко време у његовим ципелама. Немоћ хоће да буде узрок велике крвожедности… А кад, с вером у Бога Коме једином ништа није немогуће, духовно ојачамо, онда можда можемо и у нечију кожу, без потребе да га претходно одеремо.
RSS