У време Сарајевског атентата и Јулске кризе 1914. године, руски посланик у Београду био је Николај Хенрикович Хартвиг, осведочени пријатељ Србије и омиљена личност у народу. Срби су га прихватили као свог сународника и ословљавали као „Никола Хартвић”.
У исто време, дужност отправника послова Аустро-Угарске вршио је Владимир Гизл фон Гизлинген, ништа мање упознат са ситуацијом на Балкану. Но, за разлику од Хартвига, који је често повлачио и потезе мимо политике официјелног Петерсбурга и свог претпостављеног, Сазонова, Гизл је доследно спроводио антисрпску политику аустроугарског министра спољних послова Леополда фон Бертолда.
Владимир Гизл фон Гизлинген (1860–1936) (Фото Приватна архива Б. Богдановића)
Гизл је одмах након 28. јуна 1914. отпутовао у Беч. Његов пут је правдан присуством на сахрани Франца Фердинанда и Софије Хотек, добијањем нових инструкција, те „коришћењем одмора”. Но, Гизл је био један од чланова „комисије” задужене за припрему ултиматума Србији и његово присуство у Бечу било је неопходно. За то време, у Београду га је замењивао секретар посланства, Вилхелм фон Сторк.
Непосредно након Сарајевског атентата, бечка „ратна струја”, уз подршку штампе, почела је да проноси гласове како иза убиства Франца Фердинанда стоје официјелна Србија и Хартвиг, односно, Русија. Бечки „Рајхспост” је писао како је на дан атентата Хартвиг приредио банкет, а Фон Сторк је телеграфисао Гизлу да на руском посланству, које се тада налазило у улици Краља Милана бр. 62, у дане жалости поводом убиства и сахране аустроугарског Престолонаследника – застава није била спуштена на пола копља.
Гизл се у Београд вратио 10. јула. Иако је ултиматум који је требало да преда Влади Србије телеграфски примио десет дана касније, он је свакако био упознат са прелиминарним текстом, довршеним још 4. јула. Тако је настала верзија да је Гизл позвао руског посланика како би га упознао са садржајем ноте. Наводно, када је прочитао текст, Хартвиг, иначе тежак срчани болесник, од узбуђења је доживео смртоносни удар. У овом духу је прву вест о његовој смрти, 11. јула, објавила и београдска „Политика”. Тако је настао и мит да је Хартвиг прва жртва Великог рата. Но, према мемоарима секретара руског посланства Василија Штрандмана, али и цртици објављеној у „Политици” у истом броју од 11. јула, те у опширнијем извештају од 13. јула 1914, Хартвиг је, сазнавши за Гизлов повратак, телефоном заказао састанак за исто вече како би оповргао лажи по питању заставе и банкета.
У аустријско посланство у Студеничкој 20 стигао је 10. јула у 21 час. У згради су се налазили само Гизл и његова супруга Јулија. Изненада, током разговора, руски посланик је добио срчани удар. Гизл је у 21.30 телефоном позвао др Слободана Рибникара, општинског лекара за Врачарски рејон, који је живео у непосредној близини, у Ресавској 36. Рибникар је затекао Јулију Гизл како покушава да помогне Хартвигу.
У том тренутку, у посланство је утрчала и Хартвигова ћерка из првог брака Људмила. Супруга Александра Хартвиг у то време се налазила у посети сину, секретару руског посланства у Константинопољу. Непосредно за Људмилом, у кабинет је ушао и Штрадман. Видно потресен, Гизл му је објаснио да је Хартвиг до удара палио цигарету за цигаретом. Током разговора секретару је предао и посланикову табакеру. Штрадман ће тек касније придати значај овом гесту; наиме, убрзо су почеле да колају гласине како је Хартвиг „убијен затрованом аустријском цигаретом”!
Тридесетак минута касније, у посланство су стигли лични лекар краља Петра Првог др Светислав Симоновић и др Светислав Николајевић, обојица су становали нешто даље, у Кнез Михаиловој улици. Но, лекари су у 22.15 часова само могли да констатују смрт. Јулија их је упитала да ли да донесе „свећу и нашу (православну) икону Богородице која (јој) је од мајке остала”. Гизлингенова супруга је, наиме, била ћерка гувернера Далмације, Емила Давида од Ронфелда и Марије, рођене Маширевић, унуке српског патријарха Самуила – Саве Маширевића. То, практично, значи да је Јулија Гизлинген била праунука српског Патријарха те је знала за православне обичаје. Хартвиг је око 23 часа пренет у Централну санитетску управу где су др Симоновић и патолог др Едуард Михел извршили аутопсију и балзамовање, након чега је тело изложено у импровизованој капели руског посланства.
Вест о смрти омиљеног руског посланика муњевито је прострујала целом земљом. Одмах је изражена жеља да Хартвиг буде сахрањен у Београду. Људмила се сложила, а сагласност је телеграфски затражена од руског Министарства спољних послова. Када је 13. јула из Петерсбурга добијен пристанак Сазонова, као и сагласност супруге која је у 10.30 часова стигла у Београд, Влада и градска општина су се усагласиле да руски посланик буде сахрањен између гробница покојног дипломате и политичара Милована Ђ. Миловановића и правника и политичара Велимира Тодоровића (преминуо 1920). Истога дана одборници Београдске општине једногласно су усвојили и предлог да се Београдска улица назове улицом Николаја Хартвига.
Свечани погреб, 14. јула, представљао је величанствену церемонију. Хартвига су испратили престолонаследник Александар, принчеви Ђорђе и Павле, комплетна Влада на челу са Николом Пашићем, највиши војни врх, сви страни представници и непрегледна маса народа.
Само 10 дана касније почео је Велики рат. Током 1918. настаје нова држава, Краљевина СХС, а империјална Русија више није постојала. Тако је Хартвиг полако падао у заборав. Заборављени су и велики новчани прилози и санитетска помоћ које су Људмила и Александра Хартвиг, током рата, пружали српској војсци и становништву. Тек када је донета одлука да се Београдска назове по немачком посланику Адолфу Кестеру који је 18. фебруара 1930. преминуо у Београду, краљ Александар Први је енергично реаговао, наложивши да се, у духу са одлуком из 1914, улица преименује у Хартвигову.
Годину дана касније преминула је Људмила Хартвиг. Како је Људмила након Октобарске револуције остала у Београду сахрањена је у очевом гробу. У то време, на гробу није било никаквог споменика нити значајнијег обележја. Коначно, залагањем кнеза-намесника Павла и Владе Илића, Београдска општина је 1934 године Хартвигу подигла достојан споменик – рад познатог архитекте Георгија Коваљевског. Споменик је освећен 12. новембра 1939. у присуству изасланика краља Петра Другог – пуковника Миодрага Томића, председника Београдске општине Миливоја Јевремовића, бившег председника Београдске општине Владе Илића, супруге Александре Хартвиг, бившег чиновника руског Министарства спољних послова Николаја Урсатија који је заступао Штрадмана и великог броја Београђана.
Александра Хартвиг је преминула 15. децембра 1944. и сахрањена је уз супруга, у Београду. Александра је била ћерка генерала Павела Карцова, а иза себе је, као и Хартвиг, имала још један брак, у коме је родила сина Георгија Фонвизина. Николај и Сандра, иначе, нису имали деце, тако да је гробница, након 1944, била препуштена на старање њиховом вољеном Београду.
Хартвигова улица је 1943. године поново преименована у Београдску. После ослобођења, 1946, Београдска постаје улица Народне републике, од 1963 до 1991 – Бориса Кидрича а, потом, поново Београдска. Тако је одлука београдске општине донета у знак захвалности политичару који је одиграо значајну улогу у историји Србије од 1909. до 1914 године – остала „мртво слово на папиру”.
Хартвинг, ипак, добио улицу у Београду
Николај Хартвиг ипак није остао без улице у Београду. Одлуком Скупштине града, део Дубљанске улице, од Чубурске до Максима Горког, од 2017. године, носи име Николаја Хартвига.
RSS