Михаило Меденица (Фото: dvaujedan)
По читаву ноћ гледам у тај орах.
Орах тих, миран, пустињак- монах.
Широке, густе крошње, благо повијен,
читаво небо на њему блиста,
васцелу ноћ шапуће псалме и акатиста.
Кад ли се замонашио ту насред неспокоја и немира..?
Је ли му послушање да усред погани и греха
буде духовник и исповедних непокајнога човека?
Свратиште за вране, пусте дане и овог грешног одрода
што се стотину пута одрекао и стотину пута погинуо
за Господа.
Моја келијо, мила покајнице, твоја кора моје је лице…
Мркло, наборано, набраздано од једа и греха,
моје ноћи у хиландарском миру, моја јутрења у
олисталом манастиру…
Слава теби Господе! Недостојан сам благости твоје, ових ноћи и ораха, монаха- пустињака.
Хвала ти за тог умнога старца, за ту крепку тишину усред вриска распомамљеног вира,
хвала ти, Господе, за пустињачку смирај
усред пустахијског немира.
Седимо тако ноћ и ја загледани у орах,
ко деца сва од питања и жеља,
а мудри старац благо прекорно затрепери лишћем: кад не чујеш себе- из себе чујеш јеванђеља…
RSS