Да бих те нашла
препешачила сам миље лоше среће,
поцепала хиљаде пари
обуће од немира,
крпила одећу вером
да си баш ту,
иза следеће планине чекања,
и да на путу
неће бити тог разбојника
који се зове Привиђење.
Носила сам модра зрна из винограда
да умилостивим маглу,
мирисе корова да оплоде камен,
и једну кап медовине на длану
као залог за преображај.
У теби спава див
а дан ти се саплео о неке туге,
ситне као белуци
од којих градиш брану.
О, да, много их је
али вода увек нађе пут.
Будим дива да направи мост
који ће
у тој капи медовине
спојити све наше
почетке и крајеве.
Наташа Ђуровић, Краљево
RSS