Није ли сунце огромно кандило, које је Господ упалио у овоме свету,
који је Он створио као храм?
Нису ли звезде свећице, које је Господ
упалио да би ми људи када са земље погледамо, помислили: шта је
наша дужност у овоме свету?
Да Господа славимо!
Гле, звезде као свеће пламте да би се ја и ти, и сви људи, непрекидно молили Господу!
Како је чудесан свет!
Месец, и све што је на небу, гле, какав диван иконостас! Све ради то да нас мале људе са земље подсети на Бога,
да нас покрене на молитву, да ми осетимо да је Господ створио овај
свет као храм, као храм, а живот у њему као богослужење, а људи у овоме свету у овоме храму – као богослужитељи.
Ради тога је, браћо, Бог створио овај свет: да наш живот буде непрекидно богослужење, а да ми будемо непрекидно ревносни, пламени богослужитељи.
Како ћемо ја и ти испунити задатак, главни и једини задатак, који нам је Господ поставио створивши нас као људе?
Мене је створио као човека, ради чега? Да Њему служим, да живот мој буде непрекидно богослужење; да ја човек, претворивши се у Анђела, даноноћно служим Господу.
Чиме, како?
Молитвом, постом, бдењем, сваким добром које учиним, сваком добром мишљу, сваким честитим погледом, сваком лепом речју, јер Господ сишавши у овај свет научио нас је како ћемо свој живот претворити у непрекидно служење Богу.
Св. Јустин Поповић
Foto : Otac Simeon Milinović, manastir Svete Trojice Bijele vode kod Ljubovije
RSS