Зорица Бабурски – ДАН ПОСЛЕ…
задрхтим кад сунце почне да залази
забринем се бедан у смртноме страху
гледам – са неуређеног неба силази
и веје исконски јад у једном даху
у ноћима без иједне звезде
чамотиња светли, цичи губилиште
без иједне искре, радости што језде
снови запечаћени кô светилиште
ноћ, обучена у гримиз и танани лан
љуби чело и пушта крв мојом душом,
расцепљен ум, замишљен у тишини дан
хвата се у коштац са промуклом гушом
преболећу видик у светлости што гасне
дан кад сунце ће се чути последњи пут
зоре без сванућа уз вапаје гласне
кад дође дан одмора за уморен скут
Зорица Бабурски
RSS