– Марија, душо моја, устани, закаснићеш у школу. Све сам припремила.
Ослоњена рукама о симс прозора и носа приљубљеног о хладно стакло, Марија се присјећала и тог јутра и свих давних јутара, док су сузе „чекалице” клизиле низ стакло, и сва давна јутра, каквих више засигурно неће бити. Пахуље су се сударале у лету, ношене сјеверцем који их је распршивао попут лаганих перцета, која су се лијепила на земљу, дрвеће, стакла, капе и упадале у очи журних пролазника, који су очима трептали и грабили кроз снијег. Бјелина. Снијег се њежно спустио на дрвеће и поља и покрио их у ћутњу, до новог прољећа и буђења у мирисна јутра.
„Колико љепоте и меланхолије носи сваки зимски дан, толико и туге у себи”, помислила је Марија присјећајући се тог и многих сличних јутара. Мајка и зимско јутро, ни налик овом. Опоро и хладно, пријетеће и оштро. Није се имало ни огрева довољно. Ни хране. Ни зимске одјеће и обуће. Свака нова зима која је пристизала, као да је носила са собом и сепет нових брига и тихих уздисаја мајке, кад сви заспу и остане сама, крај загашеног шпорета. Шпарала су се дрва. Ишло се рано на починак, да понеко дрво више претекне за још који дан. А то јутро, хладно са плавом сумаглицом и капљицама снијега, који провејава у брзини и натапа земљу, окорелу и тврду од мраза. Соба млака са мирисом уштипака и мириса љубави.
– Хајде, јање моје, па да те водим у школу. Припремила сам ти чизмице, огрејала крај шпорета, да ти не зебу ногице.
Погледала је чизме о којима је мајка говорила. Чизме њене, које је добила од стрина Петре, давног Божића. Колико зима су дочекале и испратиле, а још нису пропустиле воду.
– Мајко, ово су твоје чизме. Како ћеш ти? У чему?
– Лако ћу ја, не брини. Твоје ципеле не могу јутрос по овој зими. Обуј моје чизме. Обуј два пара чарапа па чизме, да ти не испадају. Велике ће ти бити.
Ћутала је. Завршила је оскудан доручак и погледала мајку.
– Да ипак обујем своје ципеле, у чему ћеш ти да ме испратиш?
– Не секирај се, јање моје, лако ћу ја. Твоје ноге су њежне. Навикла сам ја на зиму.
Кренуле су. Мајка је обула вунене чарапе и назула папуче. У папучама је кренула. низ снијег дубок и хладан. Цјелац. Сипао је цијелу ноћ док је сјеверац урлао кроз голо грање дрвећа.
Ходале су колико су могле једна уз другу. Мајка је често застајкивала, јер су јој папуче остајале у цјелцу. Чарапе су се квасиле и отежавале ход. На њеном лицу није било ни трага туге ни тежине нимало лаког живота. Носила је у промрзлој руци Маријину ташну пуну књига. Три километра до школе и три километра назад до куће. У чарапама мокрим са хладним ногама.
– Мајко, дај ми макар торбу, носићу је ја.
– Нека, јање моје, мајка ће. Тешка је теби ова торба. Стави ручице у џепове да ти не зебу.
На хладним и промрзлим образима њене мајке, исијавала је љубав. Чинило се да освјетљава пут којим су ишле и топи цјелац под ногама.
„Више од студени по образима и рукама, стезале су ме мајчине мокре ноге”, мислила је Марија.
До школе, већ су биле потпуно мокре и шљапкале пуне воде. Мраз их је стезао попут обруча и све више успоравао ход. Док смо стигле пред школу, мајка је била потпуно мокра. Није ме било стид мајчиних великих чизама. Имала сам утисак да сијају сјајем и љепотом, као што ни код једног дјетета не бљеште. Мислила сам се, како је дошла кући и колико времена је требало да уђе у полу хладну кућу, гдје не може ни осушити чарапе. Имала је неколико вунених чарапа. И тако свако јутро, до школе. Док се једне суше неколико дана, друге се квасе. Маријино сјећање је поновно оживљавало шкрипање снијега под ногама и мраз сваког новог јутра до школе и назад, док су сузе клизиле низ топле, од топлоте, зажарене образе.
Јутро је свануло попут оних давних. Са фијуком сјеверца и плавичастих иглица мраза. У топлини луксузно опремљене собе, крај шпорета лежало је неколико пари вунених чарапа. Мајке нема већ десета година. Марија је њежним покретом руке, узела пар вунених чарапа и осјетила хладноћу и воду којом су биле натопљене. Осјетила је присуство мајке и далеке љубави којом је ушушкавала њене мале, дјечије ноге и једну њежну, малу дјевојчицу.
Света недеља и Материце. Празник свих мајки и једне посебне мајке.
“Срећан Ти празник Мајко”, прошапта Марија, стискајући вунене чарапе уз своје лице. Квасиле су се сузама, као што су се снијегом квасиле у хладним, далеким јутрима. Недостајеш, да те угријем и поклоним најтоплије чизме које си заслужила. Одмарај душу у топлим Рајским предјелима. Твоја љубав је немјерљива. Волим те.
Пахуље су се лијепиле о стакла и као да су исписивале једну посебну љубав, посебне мајке.
Аутор : Алекс Сашка
прича из првонаграђене збирке у припреми ”Приче из старе шкриње”
( 5.Дрински књижевни сусрети 2021)
RSS