Zvornik, sa početkom u 17,30 časova održana je promocija zbirke pjesama “ŽUBOR DRINE“ , autora mr Slavoljuba Tomaševića.Recenziju za ovu zbirku napisala je profesor srpskog jezika i književnosti Nevena Milosavljević iz Zvečana , a knjigu je objavila zvornička izdavačka kuća “ASoglas“.
-“Naša zavičajna književna baština postaje bogatija za još jedno izdanje.Ova knjiga je nastajala duži vremenski period i tematski je šarenolika“ rekao je Dejan Spasojević, direktor izdavačke kuće ASoglas.
Autor je ovu knjigu posvetio precima s poštovanjem, a potomcima s ljubavljui i između ostalo rekao da su naši preci na osvim prostorima stalno bili izloženi stranim agresorima ali opstajali uprskos svemu i očuvali ime, jezik, veru i identitet te ostavili potomostvu, i dodao :
-“Živim već 50 godina u Zvorniku i bio je red da opevam reku Drinu , burinke, njen žubor i mostove“…
U muzičkom dijelu prisutni su mogli da čuju pjesme Martine Tomanić i nastup učenika OMŠ “Vojin Komadina“ Zvornik.
Prihod od prodaje knjiga sa dvije održane promocije biće uplaćen na račun Instituta za onkologiju i radiologiju u Beogradu.
Recenzija:
Nevidljivi su, nečujni, nestvarni,
bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti.
Ne znamo odakle su među nama došli, a kad
odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi
zemljom greli, tako smo ih prepoznavali.
Кad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše
jedino napustiše, od njihove moći ljudi naslediše
jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.
Njihovo je biće Voda. Voda je njihov Element, njihova
priroda i sudbina.
̶ Borislav Pekić
Voda je osnov života na zemlji, dar od Gospoda, mi smo prah zaliven vodom iz kojeg niče seme, iz kojeg buja vegetacija, iz kojeg se rađa misao. I naš krvotok, naše vene nalikuju na reke i njene pritoke, i blizina neke velike vodene površine zauvek obeleži naš život, te smo neraskidivom vezom zauvek blagosloveni. I kako je u Egiptu Nil sveta reka, kako je Amazon svet za sebe, tako je Drina, neobično zelena, smaragdno blistava sveta reka i izvor života za ljude koji kraj nje žive i njome se nadahnjuju. I nisu se njoj zalud divili najveći umovi svih vremena, a istovremeno i plašili njene brzine i dubine, njene nepreglednosti i neuhvatljivosti.
,,Zelena boja je osnovna boja sveta i iz nje se rađa njegova lepota“ još u 17. veku rekao je španski dramaturg Pedro Кalderon de la Barka. I odista je tako i tome nas uči od prvog stiha svoje zbirke pesama ,,Žubor Drine “ njen autor Slavoljub Tomašević – Drinski.
On se obraća Drini, kao ravnopravnom sagovorniku, nazivajući je ,,međom“, što nam je poznato od davnina, da je Drina bila granica svetova, ne samo naroda. O toj granici i mostovima koje ih opet nedeljivo spajaju pisao je naš nobelovac Ivo Andrić, a autor Slavoljub Tomašević slaže se sa Andrićem da je reka Drina plahovita i da joj se narav nikad ne može predvideti:
,,Nekad si plahovita
Pa valjaš klade i kamenje
Da očistiš nedra svoja
Što neodgovorni ljudi
U tvoju čistu vodu sruče“
(Drina)
I u ovim stihovima autor personifikacijom upoređuje reku s čovekom, koji katkad mora kroz bes i neki veliki nemir da izbaci iz sebe sve negativno što mu se vremenom skupljalo.
Sam početak ove zbirke upućen je na Drinu i uspomene na nju kakva je nekad bila, ali moglo bi se reći da su to više nostalgične uspomene samog autora, kao žal za prošlim vremenima. Autor piše o vodenici Drinki, o žitu koje se u njoj mlelo, o brašnu i hlebu, kakav se više nigde ne može naći, te i samu vodenicu personifikuje kao živo stvorenje koje nije moglo pobeći mlinu vremena. On nam slikom nadomeštava ono što možda mašta nije mogla dovoljno da otelotvori, te su uz pesme tu i stare fotografije kao živo svedočanstvo jednog prošlog vremena. On piše i o splavarima, kada su Drinom nekada plovili Dvički splavovi, te kaže:
,,Dvički splavari
vešto su njima krmanili
od Foče do Zvornika.
O tom vremenu
ostala je samo slika.“
(Splavari)
I pesmama slika i slikama peva o lađarima, burinkama i njihovom mučnom poslu, žuljevima i teškoj sudbini zarad kore hleba pod kapom nebeskom.
A onda bez najave, ali sasvim prirodno uvodi nas u duhovnost i svet naše istorije, u ono što je zapisano i ugravirano na svakom manastirskom zidu, na svakoj tvrđavi, kao dokument o zlatnoj istoriji jednog naroda, koga su pohodile mnoge nesreće.
Slavoljub nas uvodi stopama Milana Rakića u manastir Gračanicu i vodi nas tragom njegovih stihova do pred fresku Simonide kojoj su iskopane oči, obraćajući se samoj fresci, životvoreći je baš u Rakićevom maniru:
,,Ti slepa fresko
pognute glave ko da skrivaš stid…“
(Simonida)
U ovoj pesmi pesnik oseća svu bol i nepravdu učinjenu nad ovom svetinjom, shvata njen položaj i plaši se za njenu sudbu na tom svetom zemljištu, od neba otetom.
Pesnik nas, zatim, u narednoj pesmi pod naslovom ,,Put posut suzama i ružama“ podseća na jednu našu princezu Oliveru i njen usud posle smrti svog oca kneza Lazara.
Za razliku od prethodnog dela o reci Drini, pesnik sada neke istorijske podatke nadomeštava fusnotama ne fotografijama. I tu se oslikava ogroman trud i želja da svaka reč, svaki stih ima svoje uporište u istini.
Ovaj istorijski tok pesama prekida se ljubavnom pesmom ,,Čobanica“, gde lirski subjekt nostalgično žali za minulim vremenima i nekim mirnijim životom. Potom se u narednim pesmama seća svog dede, da bi folkornim notama uveo čitaoca u svet narodne tradicije, počev od gusala, do naših predaka, soli i pogače, junaštva našeg u vreme Turaka i slavnog narodnog pevača Filipa Višnjića. Opis Кadinjače je u dvema pesmama, sav zaliven lepotom uspomena na detinjstvo. Кroz sliku dva tronošca (niske stolice sa tri nožice) opisuje jedan bezbrižni period života pesnikovog, detinjstvo i prelazak planinskog grebena kao kakvu metaforu za put odrastanja:
,,I tako.
Taj prvi prelazak
tog planinskog grebena
obeležio je čitav život moj
i opredelio, da tu nevidljivu
kapiju prostora i vremena,
prelazim uporno,
noseći u sećanju, tu urezanu sliku,
idući ka Užicu
ili od Užica ka Zvorniku.“
(Dva tronošca mala)
I dalje, iz pesme u pesmu naviru sećanja na pretke, na rano preminulog brata Svetomira, na dedu i babu, selo i ikonu Svetog Luke, na mirise i boje, na konje, na sve ono što čoveka kako je stariji pohodi i od čega poboljeva. Jer, uspomene greju, ali i bole kad se osvrnemo oko sebe i vidimo da tih ljudi i tih vremena više nema.
Autor Slavoljub Tomašević piše odu krajputašima, neznanim junacima, a znanim vojevačima užičke čete, putevima Кadinjače tumara misleći o njima i njihovim životima.
Dragačevski sabor, kolibu kraj reke i deda Zadravkovog konja Putka.
Da bi se potom setio đačkih i maturantskih dana, svoje zaljubljive prirode, učiteljskog posla, svega onoga što hronološki vodi život, a jednako je vredno, koliko i fotografije razreda i učionice.
Sad Slavoljub piše o svojim unucima i seća se sve življe svog dede i dva nasleđena dukata, shvatajući značaj svega što mu nekada nije bilo toliko važno:
,,Poklanjam im dva dukata mala
koja su meni od deda Zdravka ostala“
(Dva dukata)
I dani radnih akcija, druženja pri izgradnji puteva i pruga, divne su uspomene, jer čovek je srećan kad gradi, u prirodi mu je da gradi, a ne da ruši. Da voli, ne da mrzi, da bude slobodan, ne sužanj.
Poslednja pesma u knjizi pod naslovom ,,Crkva-brvnara u Dubu“ obogaćena je osim živim i slikovitim opisima, i samim fotografijama. Crkva-brvnara u Dubu je jedan od najstarijih spomenika kulture u Srbiji, tu se pesnik krstio i na to je ponosan, kao i na one iste pretke koji su se čudili umešnošću majstora Osečana koji su divne crkve pravili samo sa sekirom i bradvom.
I kada se osvrnemo na sve pesme iz ove zbirke, mi možemo reći da je i sam autor neimar alhemičarskog zanata, koji nam sve one lepe dane starina naših oživotvori, predoči i utisnu u sećanja, jer čovek je, naposletku, najveća riznica uspomena sposobna da ih reprodukuje u umetnost, u pesmu.
prof. Nevena Milosavljević
RSS