ОЧЕ НАШ, Који си на небесима,
Да се свети име Твоје;
Да дође Царство Твоје;
Да буде воља Твоја и на земљи као на Небу;
Хљеб наш насушни дај нам данас;
И опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим;
И не уведи нас у искушење,
Но избави нас од злога
Јер је Твоје Царство, и сила, и слава у вјеке вјекова. Амин.
Молим Ти се Господе за нашу дјецу, спаси их од нечасног и ђавољег;
Прати их Господе и опорављај на њиховом путу и подари им добро здравље;
Подари им добру срећу и смисао у животу у духу наше Православне вјере;
Молим Ти се Свети Никола, Иконо Хиландарска, заштитниче наш,
Чувај нашу кућу, моју супругу, нашу дјецу, нашу породицу,
Подари нам међусобну љубав, благо срце и праштање, разумијевање и поштовање,
Услиши наше жеље да дочекамо нашу фамилију и госте неким радосним поводом.
Молим Ти се Господе за наше упокојене родитеље,
Опрости им вољно и невољно учињене гријехе и подари вјечни спокој и смирај њиховим душама, а нама живима који смо се према њима огријешили опрости Господе.
Молим Ти се Господе за нашу фамилију и њихову дјецу,
За наше пријатеље и њихову дјецу,
Опрости нам вољно и невољно учињене гријехе једних према другима,
Помози нам Господе данас у овај дан који си нам дао.
Спаси Боже помози и опрости мени грешном и недостојном.
Молим Ти се Мајко Божија, Исусе Христе, Господе Боже, Свети Духу и Свети Никола,
Услишите наше скромне и племените молитве.
Слава Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и у вјеке вјекова, Амин.
Не знам тачно моменат у којем се ова молитва формирала у мом срцу и грешној души. Сада ми се чини да је изговарам свако јутро од како знам за себе, али то није тачно. Колико могу да разбистрим ту чудесну маглу у мом сјећању, све ми указује да је она настајала у вријеме градње наше Цркве, Цркве Светог Пантелејмона. Како је која етапа грађевинских радова завршавана, и како се сваком етапом све више наслућивала грандиозност и љепота тог објекта, тако сам и ја дограђивао своју молитву.
Црква је изграђена на простору који смо ми мјештани називали рупаче. Некада се на том простору копао шљунак, па је цијели плато био доста нижи од околног земљишта. Ту смо као дјеца, тинејџери, проводили слободно вријеме, играли фудбал, одбојку, увече се крили, играли жмурке, жандара и лопова, ту су почињале прве љубави и падали први пољупци. Старији момци су се окупљали у дискретној хладовини и коцкали. Играо се углавном покер и поклапа.
Биле су ту и неке кружне, конусне рупе, вртаче. У њих смо утјеривали бицикле и возили под нагибом симулирајући вожњу мотора у ткзв. зиду смрти. Касније су те рупе затрпане.
И заиста, после је ту долазио вашарски караван; Рингишпили, луна парк, забавне игре, флипери, стони фудбал који сам солидно играо, жена са вратом од два метра, зоолошки врт и највећа змија на свијету, и наравно каца смрти. Тако смо ми називали тај чудесни, огромни, од дасака сковани округли ваљак, симболично назван зид смрти чија се бука од мотора чула до средишта града. Чувени артисти на моторима су били браћа Нађ и њихов отац, они су били наши јунаци. Са страхопоштовањем смо ишчекивали када ће се они појавити на уздигнутој бини испред огромног великог дрвеног бурета. Два мотора су била постављена на ваљке, а један од синова је излазио са микрофоном у руци и најављивао следећу вратоломну представу. После су на бину излазили стари господин Нађ и млађи син. Сва тројица су били у кожним панталонама и неким каубојским кошуљама и кожним црним прслуцима. Онако замашћени од моторног уља и сталних поправки тих старих издрнданих моторчина, необријани, мрзовољни и одсутни, у мени су изазивали дивљење. Из звучника су се чули само рески средњи метални тонови, бас звучници су давно поцркали. Док је у позадини грувала пјесма од Атомског склоништа старији син Нађ је понављао своју рекламну мантру; …у вашем граду, купите карте, још неколико слободних места на платформи, вожња с максималним ризиком, три мотора и аутомобил на зиду смрти, заузмите места… а онда би сједали на те моторе постављене на бину, уз неописиву грмљавину машина са којих су поскидани ауспуси, додавали су гас до даске и возили у мјесту на ваљцима, пуштали руке, пењали се и стајали усправно на сједиштима, изводили разне бравуре примамљујући задивљене посјетиоце. То се дешавало у Августу, за градску славу Пантелино.
Уторком је на том простору била сточна пијаца. Једном смо мој покојни отац и ја дошли на ту пијацу да купимо прасенце и да га испечемо на ражњу и послужимо госте за први рођендан моје кћерке. Он као велики стручњак за ту врсту робе, пипкао је прасад по леђима, преговарао са продавцима, годио се и цјенкао јер ја о томе нисам имао појма. Знам да сам после морао отићи у локалну печењару и купити пар килограма печења да бих имао чиме послужити госте, јер кад смо испекли то прасенце које је мој стари одабрао, само је на бутићима било мало меса, све се исциједило и претворило у сапуницу, прасенце је било сама масноћа. Толико о стручности мога оца у вези прасића.
А другом приликом, био сам већ велики момак, имао сам возачку дозволу, отац ме послао на пијацу да купим метар окруњеног кукуруза за свиње које је мој стари товио за зимине. Ја сам отишао на пијацу, питао првог сељака који је продавао жито колико кошта метар, када ми је рекао цијену одмах сам платио и подигао врата од гепека. Он ми је убацио врећу, ја сам затворио гепек, сјео у ауто и отишао. После ме отац питао зашто сам само једну врећу купио. Онда сам се сјетио како ме је сељак некако чудно гледао када сам залупио гепек и отишао с пијаце са пола метра жита. Толико о мојој памети.
Већ сам био зрео човјек када је почела градња наше цркве. Прво је саграђена једна дуга барака у којој се преслуживало. Иконостас је био скроман а просторија је била са ниским стропом, али је нама, вјерницима, било пријатно у тој малој приручној цркви. Сјећам се једног причешћа, стајали смо у реду пристојно удаљени од свештеника који је исповиједао испоснике. Ипак, били смо довољно близу да чујемо конверзацију између попа и неке жене.
– Јесил грешна ? – пита њу свештеник.
– Нисам. – одговара жена.
– Па мора бити нешто, нека ситница. – мирним тоном каже поп.
– Па нисам, лијепо Вам кажем.
– Сви смо грешни, не мораш рећи шта си згријешила, али бар кажи да си грешна, да се могу помолити Богу за опрост… – већ по мало узрујано и гласније одговорио је свештеник.
– Ја кажем да нисам згријешила, не могу рећи да јесам кад нисам. – опет се бранила жена.
– Е онда си ти једина особа под капом небеском која није грешна, иди одмах на причешће, теби не треба исповијед – резигнирано рече поп и одуста од убјеђивања.
Жена се удаљавала и даље гунђајући о својој безгрешности а народ се пригушено смијао њеној простодушној потреби да истакне своје поштење и вјерност свом мужу.
Поред бараке, под једним кровом, изграђене су црквена продавница и свештеничка канцеларија. То је била модерно пројектована зградица гдје су се куповале свијеће, календари, иконе, тамјан и друге обредне потрепштине.
Темељ цркве је у почетку градње изгледао баш, баш висок, али насипањем земље терен је досегао до нивоа околног зељишта па је све добило складан изглед. Црква је зидана ситном циглом и мало по мало, црквени објекат је стасао у прелијепу грађевину. Нигдје нисам видио тако висок црквени торањ. А онда су изградили фантастичан кров са куполама. Када се од Брчког улази у град, и када се аутом спусти са брда у бијељинску равницу, црквени торањ одмах заплијени пажњу својом висином и љепотом. Када се приђе цркви, застаје дах од призора; четири куполе и пета највећа, средишња, на савршен начин употпуњују архитектуру овог велелепног објекта.
Тих година сам био изабран за предсједника Мјесне заједнице ,,Вељко Лукић,,. Приликом предлагања ставки за нови буџет града увијек сам тражио да се издвоје додатна средства за уређење наше цркве и градње фудбалског терена. Не придајем себи никакве заслуге за реализацију тих послова, али тражио сам то и хвала Богу остварило се.
Потрајало је, али када су у питању послови на уређењу црквених објеката, стекао сам утисак да се с тим никада не жури. Ту рокови и проток времена не играју толико битну улогу колико постојаност и квалитет радова. Исти такав утисак сам имао приликом посјете Манастиру Хиландар на Светој Гори. Оштећен катастрофалним пожаром, Манастир је тада био једно огромно градилиште са неколико кранова и безброј радника који су вршили рестаурацију манастирских објеката. Да чуда постоје, доказује и чињеница да сама Хиландарска црква није била оштећена пожаром. Тамо сам срео часне људе, монахе, у чијим дубоким очима сам видио искрену молитву и вјечност.
А ми данас имамо и цркву и фудбалски терен на коме дјеца тренирају. Милина је погледати ту дјечицу и слушати њихову грају. А наша црква, за мене лично, то је најљепша црква на свијету. Комбинација бијеле фасаде, црног крова и ограде одише елеганцијом и сведеним гламуром архитектуре.
Једном сам возио неку жену са кванташке пијаце, замолила ме да је повезем до града. Кроз разговор се испоставило да је муслиманка и да живи на другом крају Бијељине у дијелу који се зове Гвоздевићи. Када смо пришли нашој цркви, жена је задивљено рекла.
– Што вам је лијепа црква, љепше нисам видјела.
Ништа ме не може ганути као доброта и чиста душа. Са задовољством сам је одвезао до њене куће и никада нећу заборавити тон њеног гласа којим је исказала искрено дивљење када је угледала то, у естетском и духовном смислу, колосално здање.
Унутрашњост наше цркве је неописиво пријатна и пуни душу неким посебним миром и блаженим осјећајем. Ентеријер су одсликале нечије Богомблагословене умјетничке руке. Акустика је савршена. Био сам и у другим Богомољама и присуствовао литургијама, али наша има најбоље пјевчике. Претпостављам да су то студенти Богословског факултета на Одсјеку за црквено пјевање, јер такво милозвучно слагање гласова у тим компликованим аријама нисам још нигдје чуо. Са задовољством их проматрам и видим како се смјешкају један другом и надмећу у што бољој изведби црквених композиција. Види се да пјевају срцем и да воле то што раде. Као бивши музичар, уживам да у току литургије, онако дискретно, пјевушим хармонске линије главним вокалима.
Имамо добре свештенике, углавном су то млади људи који смирено и неусиљено врше свој посао и улогу пастира Богобојажљивом народу који долази на Богослужења.
Временом сам стекао неки посебан осјећај за позицију наше цркве, као да у глави имам ГПС са меморисаним координатама, одакле год да погледам она провири, или врхом торња, или бљесне својом бјелином између зграда и других објеката, као да ме прати и чува.
Са прозора на сјеверној страни моје куће види се већи дио торња. Ниједна моја молитва не почиње док бар на пар тренутака не приљубим очи на врх торња и крст наше Цркве Светог Пантелејмона.
10.05.2024. Бијељина Горан Лазаревић
RSS