ЈУЧЕ
Давим прошлост,
гњечим,
гушим.
Враћа се као бумеранг.
Шамара ме
по слепоочницама,
брани ми садашњост
забијајући своје репове.
Пустите ме зле силе,
изопачени кезови
лоших одлука.
Праштам себи,
боље нисам умела,
морала сам да преживим.
Умри сећање,
не желим да ми грчиш тело.
Закопала сам те у парку,
испод дрвета
где се сахрањују папагаји.
У глави постоји кутија
као оне за старе књиге,
морам се ослободити глупих
и прежалити што сам их читала.
Сутра постоји
и боље је него ово данас,
само ако јучерашњу кутију
оставиш да скупља прашину.
НОЋНА ИНСПИРАЦИЈА
Ковитлање мисли
и безуспешни покушаји да
их бацим у шанац.
Мисао је златна,
она је предиво.
Подсећа на власи косе
девојке из мојих снова.
Позна је ноћ,
одише влажношћу земље
која са спрема да дочека
јутарњу росу.
То је припрема сцене
за представу без пуно гледалаца,
ноћне птице преспаваће
најлепше чинове.
Мрак шапуће,
ваљда из жалости за пропуштеним
и близини свога краја,
јасно му је да његов нестанак
наступа са потпуним сјајем.
Анастасија Костић је рођена 2004. године у Грачаници (Косово и Метохија), где је завршила основну и средњу школу. Сада је студент Факултета уметности Универзитета у Приштини – Звечан (Графички дизајн). Објавила је збирку песама „Дубина празнине“ (К. Митровица, 2024). Учествовала на неколико књижевних манифестација и фестивала у земљи и региону. У штампи је њена друга књига песама.
RSS