У политици, као и у шаху, све је ствар стратегије, визије и способности да се предвиде потези противника. Не добија се партија на импулс, него на план.
Данас је више него јасно: Александар Вучић игра дугачку, стрпљиву партију са јасном идејом завршнице. С друге стране, опозиција – окупљена око блокада и уличног перформанса – још увијек се понаша као да не зна ни које фигуре има на располагању.
Вучић, као играч с искуством, не троши вријеме на повратак у претходне партије. Његов поглед је усмјерен ка табли будућности. Инвестиције, путеви, пензије, спољна политика – то су његови коњи и топови. Он гради позиције, отвара линије, вуче потезе са циљем да припреми мат, не само преживљавање.
Опозиција, међутим, и даље игра као да је заробљена у бесконачном отварању које се никада не завршава. Иста прича из дана у дан: блокаде, захтјеви без плана, критике без предлога. Пет мјесеци су потрошили помјерајући исте фигуре по истим пољима – без икакве позициониране предности. Без јасног плана игре, без договора око вођења, без стратегије завршнице.
У шаху се не добија партија зато што противнику досађујеш. Не добијаш зато што му стално ремизираш потезе. Добијаш кад покажеш да знаш шта је следећи корак, и када изградиш позицију која води ка побједи. А опозиција, у овом тренутку, дјелује као играч који стално удара по сату, али не зна на који потез је ред.
Вучићев политички стил подсјећа на велемајстора који је прошао безброј партија – и научио да се побјеђује смирено, дугорочно, кроз дисциплину и конкретне потезе. Говори о будућности: о улагањима, путевима, болницама, фабрикама, пензијама, регионалној стабилности. Иза сваког говора стоје датуми, пројекти и мјерљиви резултати.
Када говори о будућности, он не нуди само визију – већ и механизме: гдје, када, колико, и с ким. То су конкретне фабрике, конкретни километри аутопутева, уговори са страним инвеститорима, повећања плата и пензија.
Опозиција, међутим, наступа искључиво дефанзивно и емоционално. Умјесто плана – реакција. Умјесто предлога – деструкција. Пет мјесеци након избора, кључна опозициона порука још увијек није јасна. Против чега су, то знамо. Али за шта су – то још нико није чуо.
Његова партија није играна за публику – већ за реалан резултат. и док се противници баве симболима, Вучић отвара линије према конкретном циљу: модерној, стабилној Србији.
С друге стране, опозиција, која се већ мјесецима ослања на протесте и блокаде, понаша се као да шах игра без правила. Нема стратегије, нема синхронизације, нема лидера који би осмислио игру. Умјесто јасне алтернативе – само деструкција. Умјесто рјешења – само негација.
У шаховској терминологији, то је позиција у којој играч стално вуче дефанзивне потезе, али не зна ка чему иде. Без контроле центра, без развоја фигура, без визије завршнице – сваки следећи потез изгледа као покушај да се преживи дан, а не да се партија добије.
Политичка публика – грађани – све то јасно види. Разлика није више само у идеологији или политичком укусу, већ у нивоу озбиљности. Једни нуде пут, други галаму. Једни управљају процесима, други их покушавају омести. У шаху, онај ко стално само реагује на противника без плана – губи. У политици – исто правило важи.
Народ, као публика која посматра ову партију, види разлику. Вучић игра мирно, стабилно, али ефикасно. Не прави спектакл – прави резултат.
Опозиција прави буку, али нема ни једну фигуру која води ка рјешењу. Шта је њихова завршница? Ко је њихов играч? Која им је стратегија, осим рушења табле кад им не иде?
У озбиљној партији шаха, онај ко не види даље од сљедећег потеза, обично заврши с краљем у ћошку – без подршке, без идеје, без опција.
Опозиција је имала прилику да се представи као озбиљна политичка алтернатива. Умјесто тога, одлучила се за игру без правила и без циља.
Александар Вучић, свиђало се то некоме или не, остаје једини играч који на табли има план, позиције и завршницу.
А у свакој партији, па и политичкој– то на крају и одлучује исход.
*Дражен Живковић, главни и одговорни уредник ТВ ПРВА за Црну Гору и оснивач портала БОРБА
ПОЛИТИКА
Фото: Танјуг – М.М.
Leave a Reply