КЊИГА ЗНАЊА И ИГРАЊА – ПОГОВОР
У збирци песама за децу коју сам радосно ишчитавала као члан жирија Дринских сусрета у Зворнику који су прошле године по осми пут одржани у организацији АС Оглас издаваштва, не постоји ниједна једина песма која није добра, лепа и поучна. То се зове – уметност за децу или одлична књига за најмлађе. И то се зове – бити добитник једногласно додељене прве награде.
Седамдесет рецитација, укључујући и једну безимену која се сместила на задњу корицу, мешкољи се и врпољи, врца и мудрошћу пуца – разгаљујући радознале дечје главе, а вала, не ретко, и топећи помалко отврдла срца родитеља, бака, дека, тетака, васпитачица, учитеља… и ко зна којих све одраслих који ће читати, рецимо: „Немојку“, „Присилног ћутолога“, „Глуму“, „Климу“ и „Зимску идилу“, „Пертломрзје“, о „Деда Мразу који се пробудио у лето“,
„О киши која пада дању“… или исповедну песму о храброј одлуци једне девојчице која отресито вели „Удаћу се за Ескима“.
Грбовић пише готово пола столећа и изузетно је поштовано књижевно перо. Аналитичан и критичан када пише за децу и за одрасле, немилосрдан, али обавезно објективан у скенирању стварности, истанчано писмен уз више, сада већ препозна тљивих и аутентичних списа тељских манира од којих овде издвајам његову наизглед лаку риму и непретенциозну суштину драгоцених поетских поука.
Неслаткоречив без преке и литерарно оправдане потребе, Милко Грбовић, једноставно – не воли високо да лети, а ту своју нељубав према гордости и висинама сâм најбоље објашњава стиховима у једној од песама из ове збирке: – „То морам да вам признам сад / да будем пилот врло сам рад / ал превисоко цесте су њине / а мени баш није до висине. / Нити се озарим с усхићењем / на најнижу трешњу када се пењем (ни на столицу у остави ко тегле тако високо постави?!) / Док пилот шару небом везе – ја се на земљи јежим од језе.“
Његове стилске фигуре не омаловажавају најмлађе читаоце (и оне још млађе – слушаоце). И када се чини да је његова поука запретена, уверена сам да ће деца разумети савете и поуке. Па, када Милко Грбовић (за децу и пријатеље: Грмилко : ) – каже да се „… на земљи јежи од језе… , разумеће деца да најпре своје и своју околину треба да средимо, уредимо и почистимо… – пре него пожелимо да се винемо високо.
Подједнака виспреност је учачкана и међу стихове који својом духовитом центрифугом указују на „чудесне феномене“ из свакодневног живота, као у песми „Веш-машина чарапокрадица“:
„Да ли је то људи у реду
да веш – машине чарапе једу?
Или су то дрске чарапо-крађе,
тек, по две уђу – а једна изађе.
Тражиш и гледаш бубањ изнутра
наћи ћеш другу – ал’ мало сутра!… „
И најзад, не као завршетак, већ напротив – као свечано пресецање врпце не би ли свако од вас одмах отворио књигу и обрушио се на читање које ће, видећете, бити забавније од спуштања низ тобоган (башка што ће панталоне или хулахопке на туру – и вама и деци остати целе), да подвучем једну од омиљених ми песама, а под називом „Трубач“. Уместо фанфара!
Дакле, ево увода, слободним речима: једна је мама одлучила да је време да свог малишана упише у музичку школу. И, упркос увреженом мишљењу да деца не воле школу, њен се син веома обрадовао понуди и вођен Грмилковим стиховањем, рекао:
„Хоћу, мама, баш волим трубу!“
А она паљбу осула грубу,
као да јој ваде наживо зубе
вришти: „Мани ме сељачке трубе!
У теби такав таленат чучи,
а ти би свирао у некој Гучи.
У кругу двојке сви ће се, ама,
због твоје трубе спрдати с нама,
то је рурално, то је фуј!“
– Ал‟ мама, знаш ко је Армстронг Луј?…“
Ето, тако то ради Грмилко. Забављајући децу, подучава и родитеље.
Зато, уживајте, драги читаоци и драги слушаоци, дружећи се са дечјим песмама из збирке „Када сам био велики“. Радујте се рими, порукама, поукама, заврзла мама, питалицама и одгонеталицама. Јер, не среће се често дечији писац који својом искреношћу даје овако снажан ветар у леђа растрчане деце жељне истине, знања и играња.
Гордана Влајић, књижевница
1. фебруар 2025.
RSS