КАД ГРОБ ПЕСНИКА ПРОГОВОРИ – АЛЕКСАНДАР ДЕСПОТОВИЋ

Ја немам своје село, ни град, ни брод, ни луку
Ја немам своје тело, радости, туге, нит родитеље
Загрљај за једно цело, како бих, кад немам руку
Од мене баш све се одвело, и наде и пусте жеље.


Испуњен клетом празнином, ћутим, поткивам дане
Разобличеном суштином, у свежњу прошлих живота
Никад овладан дубином, тонем у сироте ране
Бесцрв, сам под прашином, ко последња фуснота.


Подножје свему пониклом, без корена и клице
Згажен већ одавно штиклом, ко буба спорохода
Надговорен Периклом, с лакоћом, ко немо лице
Почивам старом фасциклом, у делу које ме прода.

И кад од ништа остане ништа, и све утоне миром
Кад се затворе сиротишта, да мајке се поново роде
Ја сам ћу, попут пришта, нечијим пући чиром
Изнад крвавог попришта, у борби за гутљај воде.



Алексеј Дрински