Ми често поистовећујемо грех било ког човека са њим самим и са његовим назначењем. Ми треба да га будимо, а не да му претимо. У том контексту, ми заклањамо љубав Божију. Најстрашније стање у које један верник може да дође је да заклони Христову љубав другом човеку. Да просто сам себе убеди да Христа више воли тиме што не воли неког човека који богохули, делима, речима. Не сме ничије зло да буде јаче од наше љубави, од нашег човекољубља. Нема тог греха који је већи од љубави Божије. И, зато је врло важно управо тако посматрати сваког човека. И, зато је врло важно своју добродетељ не наметати као образац понашања, него Христову љубав као неисцрпни Извор, где има места за сваког човека.Ми понекад делујемо својим савременицима као да кажемо: само сам ја освојио ту Христову љубав, ти тешко можеш стићи до ње. Не кажемо ми баш тако буквално, али тако делује. Ми, просто, не дамо једни другима. “Знаш ти какав је он био! Знаш ти каква је његова прошлост!” Погледајте у својој свакодневици: скоро свака снајка која долази у кућу носи тај терет, сваки зет тај терет носи, сваки нов човек који дође на неко радно место, увек носи тај терет: “Знаш ти каква је његова прошлост!”
Па, дај да видимо каква нам је будућност заједничка! Тај терет греха другога стално товаримо јер нећемо да волимо другога. Ми се изговарамо: он нас мрзи, а у ствари: ми њега мрзимо. Погледајте каква нам је свакодневица, како смо под једним теретом, несносним теретом, који свакога дана постаје све већи, у свакој кући, на радном месту, у фирмама, свуда терет. И, свугде је решење само: дај, хватај кривца, да га казнимо! И, онда кажемо ми хришћани, имамо једно још боље решење: он ће горети у паклу! Као да је Христос дошао да отвори пакао и да све људе пошаље тамо, а не да отвори Царство небеско. И, гле апсурда: први у њега улази разбојник на крсту! Сети ме се, Господе, у Царству Твоме.
Отац Љуба
RSS