Пише: Милица Милинковић
Према МКБ – 10 класификацији у заједничком блоку налазе се ментални поремећаји и поремећаји понашања због употребе психоактивних супстанци. Ту наравно спада ментални поремећај и поремећај понашања због употребе алкохола.
Често имамо да зависник несвесно бира неадекватне акције за своје потребе, јер не препознаје на адекватан начин потребу. Потребу за водом, замењује конзумацијом алкохолних пића, што после неког времена доводи до зависности и алкохолизма.
Конзумацијом алкохола ослобађају се ензими ендорфина у организму, који настају у хипоталамусу.
Клиничко стање спецификовано је на сл. начин: Акутна интоксикација (некомпликована, затим са траумама или другим телесним повредама, са другим мед. компликацијама, са делиријумом, са измењеном перцепцијом, са комом, са конвулзијама и патолошка интоксикација).
– Штетна употреба
– синдром зависности
– апстиненцијални синдром
– апстиненцијални синдром са делиријумом
– психотични поремећај
– синдром амнезије
– резидуални поремећај и психотични поремећај са касним почетком
– други ментални поремећаји и поремећаји понашања
– неспецификован ментални поремећај и поремећај понашања
Акутна интоксикација – пролазно стање које прати уношење алкохола и резултира сметњама нивоа свести, когниције, перцепције, афекта или понашања, или других психоактивних функција и одговора.
Синдром зависности је скуп физиолошких, бихејвиоралних и когнитивних феномена код употреба неке супстанце за особу добија већи значај него други обрасци понашања који су раније имали већу вредност. Централна описана карактеристика синдрома зависности је жудња (често јака, понекад надјачавајућа) за узимање алкохола.
Упозорава се на врло значајну карактеристику рецидива после прекида апстиненције.
То значи, постоји могућност да особа поново почне са конзумирањем алкохола, после неког периода који је та особа провела без конзумирања алкохола.
Апстиненцијални синдром може бити компликован конвулзијама.
Апстиненцијални синдром са делиријумом праћен је делиријумом тременсом, опасним токсично конфузним стањем са пратећим телесним сметњама, конвулзијама, или без конвулзија.
Психотични поремећај – скуп психотичних феномена који настају током употребе супстанце или непосредно после тога и карактерише се живим халуцинацијама, погрешним препознавањем, суманутостима и/или идејама односа (параноидним или перзекутивним), психомоторним сметњама (до ступора), и абнормалним афектима (од параноичног страха до екстазе).
Синдром амнезије праћен је упадљивим оштећењем памћења за скорије догађаје, док је непосредно репродуковање очувано.
Постоји поремећај доживљавања времена, тешкоће у учењу (не увек), конфабулације.
Резидуални поремећај понашања и психотични поремећај са касним почетком карактерише се поремећајем когниције, афекта, личности или понашања.
Према категорији МКБ – 10, дијагноза зависности може се поставити само ако су три или више од следећих феномена доживљени или манифестовани током претходне год.:
– Јака жудња или осећај принуде да се супстанца узме
– Смањена контрола узимања супстанце (почетак, завршетак и количина).
– физиолошки апстиненцијални синдром или коришћење супстанце да се ублаже апстиненцијални синдроми.
– Доказ о толеранцији (неопходно је повећање дозе да би се постигли ранији ефекти).
– Прогресивно занемаривање алтернативних задовољстава или интересовања
– Настављање са употребом супстанце и поред очигледних чињеница о неспорним штетним последицама (нпр. оштећење јетре).
Неопходно је водити рачуна да ли је особа свесна природе и обима штетног дејства. Карактеристична одлика јесте и сужавање личног репертоара образаца за коришћење супстанце (пијење на стереотипан начин и за време викенда). Синдром зависности може се односити на једну супстанцу, (нпр. алкохол) или на групу супстанци више различитих супстанци (нпр. алкохол и дрога).
Историјат:
Од давнина, око 6000 год. п.н.ере, алкохол се помиње као разбибрига, као лек, као храна.
Данас је алкохол једна од најраспрострањенијих токсикоманија.
Иако негде третиран крајње ненаучно, као порок, данас је већ прихваћен третман алкохолизма као болести.
Алкохолизам треба прихватити као озбиљан медицински и социјални поремећај.
Св. Јован Златоусти је дефинисао пијанство: “као иступ природног ума, превраћај срца, оскудицу смирености и помањкање разума.”
Алкохол се помиње и у Причама Соломоновим.
Чак је и Мојсије писао о алкохолизму и окрутној анатеми.
По законима старог Рима, најстроже је било забрањено млађима од 30 год. да пију алкохолна пића због тога што су баш у тим год. пуног физичког, интелектуалног и социјалног успона за стварање породице.
Такође и стари Римљани, младенцима су забрањивали да пију вино, због штетног утицаја вина на здравље будуће деце.
Алкохол:
Реч арапског порекла. Аl – kohl значи “врло фин”.
Деловање алкохола: еуфорично, дезинхибиторно, анксиолитичко и антидепресивно, као и физикално антидисфорично (код неких физиолошких аберација које алкохол може “нормализовати”, као и преморбидно повишену “жеђ” и вегетативну нестабилност).
Неурофизиолошке промене код алкохола делују као локални анестетици и “стабилизатори мембране” на местима “натријумових калана”.
Алкохол у почетку, за врло кратко време, стимулише и контрактилност мишића, смањујући осећај умора.
Због тога алкохоличари некритично закључују да су спремни за веће напоре.
После фазе стимулације настаје опадање мишићне активности.
Алкохол шири крвне судове мозга, срца и коже.
Феномен топлоте, праћен је субјективним доживљавањем топлоте и најчешће је узрок познате “беле смрти.”
Алкохолисана особа осећа велику врућину и седа у снег да се мало одмори.
Ресорпција алкохола почиње у устима, значајнија је у желуцу, затим преко крвних судова, танког и дебелог црева.
Ресорпција алкохола, која је у суштини физички, дифузиони процес, одређује алкохолемију.
Алкохолемија – ниво алкохола у крви.
30 – 60 мин. по уношењу алкохола.
Најкасније 90 мин. од уношења алкохола.
Тада настаје разградња алкохола и приближно равномерни пад концентрације у крви.
На том принципу заснива се одређивање нивоа алкохолемије.
Алкохол се најчешће разграђује у јетри (90 % од унесених количина), преко ацеталдехида и сирћетне киселине, а следећа етапа је разградња сирћетне киселине на угљен – диоксид и воду, углавном у ткивима. За један час разгради се 8 до 9 грама алкохола, што одговара 0,13 процената алкохолемије.
Фазе алкохолизма:
а) Припито стање
б) Стадијум пијанства
ц) Коматозни стадијум
а)Припито стање, које настаје при алкохолемији од 0,6 до 1,5 промила и карактерише се општом “узбуђеношћу” организма.
Особа најпре има субјективни осећај топлоте, румени, расте јој крвни притисак, број откуцаја срца, мења се и ритам пулса.
Јавља се и живахна моторика.
Настају дуги заморни или интересантни монолози, праћени гестикулацијом, пантомимом, глумом.
Алкохолисани су разметљиви снагом и гестом, загрејани, весели, распојасани, “неодољиви” шармери, хвалисавци, донжуани или тужни, депресивни, кавгаџије, агресивни, кабадахије које малтретирају околину.
У фази припитости слабе вазомоторне, мускуломоторне и психомоторне узбуђености, слаби цензура свести, док бујају примитивни механизми и понашања, са којих је бачена маска која служи да пред светом изгледају људскије, питомије, толерантније.
б) Стадијум пијанства:
Развија се при алкохолемији између 1,5 – 2,5 промила, симптоми припитости постају интензивнији.
Карактерише се расутом пажњом, неспособност концентрације и упамћивања, схватања и расуђивања, сила земљине теже јача је од њихове способности одржавања равнотеже.
Бол се доживљава мање интензивно.
Кад је ниво алкохола у крви од 2,5 – 3,5 промила, настаје наркотично деловање и стадијум “вазомоторне, мускулатурне и психомоторне одузетости.”
Ширењем крвних судова губи се велика количина топлоте. Алкохолисани иду тетуравим, несигурним ходом, посрћу, падају. Говор им је дизартичан.
Виде дупле слике, повраћају, губе контролу сфинктера мокраћне бешике и дебелог црева.
Нагонска, импулсивна активност побеђује разум и некад постаје тиранска.
ц) Коматозни стадијум:
Настаје при алкохолемији од 3,5 до 4 промила у крви.
Карактерише се губитком терморегулације, хладним знојењем по телу, проширеним а касније суженим зеницама, губитком свести, рефлекса и тонуса.
После буђења, уз малаксалост и тмурно расположење, јавља се делимична амнезија уз извесну дозу губитка свести.
Може да се јави и Ханговеров – синдром, у коме се уз психичке и физичке компоненте мамурлука, јављају осећање кривице, кајање, признавање свега, чак и непостојећих грехова, депресивност и самоубилачке тенденције. Овај синдром може се корисно употребити за мотивисање алкохоличара да се лечи.
Алкохолизам:
Стотинама год. негативно је схватање да је алкохол порок.
Томас Тротер, лекар британске морнарице, написао је 1878. дисертацију на латинском језику и указао на то да је алкохолизам болест у којој је инфекција започета у детињству.
Светска здравствена организација о алкохолизму:
Алкохолизам је болест, социјални и медицински проблем, ексцесивно узимање алкохола у том степену да уживаоцима ремети здравље, складне интерперсоналне односе и психички мир.
Такве особе долазе у стадијум потпуне физичке и психичке зависности, тиранске жеље и глади за алкохолом.
За настајање алкохолизма постоје узроци.
Нажалост, о алкохолу, и у нашем веку круже заблуде.
Узроци су најпре у човеку, у његовој социјалној средини, која чаше и здравице негује као светињу, и у самом алкохолу, чија производња нагло расте.
Већина људи пију, али не постану сви алкохоличари.
Све зависи од структуре личности, да ли ће неко постати алкохоличар.
Према Фенихелу: То су личности “за које дејство дрога има специфично значење: испуњење или бар наду у испуњење једне дубоке примитивне жеље, коју оне осећају на ургентнији начин него што нормалне особе осећају сексуалне и инстинктивне жеље…. С ерогене тачке гледишта, главне зоне су уста и кожа. Самопоштовање, егзистенција сама, зависе од постизања хране и топлоте, а дејство дроге замењује храну и воду.”
Наслеђе, психичка конституција и социјална околина су значајни фактори у настајању алкохолизма.
Наслеђе не треба схватити као фаталну предодређеност за алкохолизам свих будућих генерација.
Наслеђује се неуротични, алкохоличарски амбијент, атмосфера породице.
Врло је важна идентификација са родитељем алкохоличарем, који постаје најпре его – идеал.
Говорљивији, весели, шармантни отац је неко ко се прихвата. Ако је ван дејства алкохола тмуран, непријатан, асоцијалан или агресиван, млади члан породице закључује да је оно наркотичко стање оца прихватљивије.
То су личности које не подносе или врло тешко подносе тензију, фрустрације, патње и неизвесности.
Бол или патњу – фрустрацију разнеже, разбију алкохолом.
Наравно да фаза у којој им је све дивно, лепо, безбрижно, не траје дуго.
Ефекти опијености уступају место још неподношљивијем болу и фрустрацијама, што уз осећање кривице и аутоагресивне потребе за казном води поновном опијању.
Стварност без алкохола чини се неподношљивом и дозе алкохола се повећавају.
Оралне и депресивне црте, реаговање по принципу задовољства и немогућност одлагања задовољстава, потреба за важењем и љубављу, врло слаб или кастративан супер – его, атрибути су личности предиспонираних на алкохол.
Зависне и несигурне личности користе алкохол, да би прибавили задовољство оралним путем. Неки назиру хомосексуалне импулсе од којих се алкохолом бране, (због тога пију у групи с особама истог пола).
Алкохол је куповање храбрости, “потврда мушкости”, потреба за важењем, компензација комплекса инфериорности, покушај решавања конфликтних ситуација које настају сукобом супротних мотива или су знак озбиљног душевног поремећаја.
Алкохолизам се може интерпретирати као вид аутоагресије, аутодеструкције, али не у анатемисаном Фројдовом значењу нагона смрти (танатос нагони).
Као знак раштимованог супер – ега настаје етичка депривација личности и сукоб с моралним кодексом друштва.
Због тога сматрамо да је алкохолизам социо – медицински проблем.
Социјална средина, у којој још важе обичаји да у свим приликама подигнемо чашицу: када се роди дете или неко умре, када смо весели или тужни, када положимо испит или не положимо, када се женимо или разводимо, зато што имамо или што немамо разлога.
У великим градовима, људи се боје да ће остати сами, страх од отуђења, самоће, одлажу се бекством у еуфорични, иреални свет хемије у чашама и флашама уклетих радости.
Мање важан фактор јесте масовна производња алкохолних пића. Стара је истина да кад не би било алкохола, не би било ни алкохоличара. Решење не треба тражити у прохибицији.
Алкохолна зависност (односно алкохолизам) карактеришу:
а) примарни и
б) секундарни симптоми.
а) Примарни симптоми су специфично токсикомански (губици контроле, алкохолне амнезије, пад толеранције и немогућност апстиненције) и неспецифично токсикомански (учесталост опијања, системско пијење, јутарње пијење, усамљено пијење, промена обрасца пијења, пијење на радном месту и карактерне промене).
Примарне симптоме прате: б) секундарни симптоми где алкохоличар постаје агресиван, помпезан, склон оптуживању других, може да испољава и знаке патолошке љубоморе у односу на сексуалног, тј. брачног партнера (уз манифестну сексуалну импотенцију), кризе анксиозности и склоности кајању.
Алкохоличару услед измењенисти критеријума моралног понашања и све манифестније радне неефикадности и неспособности, чешће долазе у сукоб са органима власти, брутални су према породицама или потпуно занемаре породицу, показују велику професионалну мобилност, често мењају радна места и радне организације.
Апсентизам посла, уз често неоправдана боловања, да би коначно изгубили радни однос.
Алкохоличар, под губитком контроле има немогућност – неспособност да се заустави после прве чаше.
Тако он наставља да пије до интоксикације. Не трају дуго критички тренуци и да стану са конзумацијом.
Губитку количинске придружују се губитак ситуационе контроле (груб поремећај понашања, ексцесивни атаци), што представља врло значајну фазу у развоју токсикоманског алкохолизма.
“Најпре човек узима пиће, онда пиће тражи пиће, и на крају, пиће узме човека.”
Алкохолна амнезија манифестује се губитком сећања за период алкохолне интоксикације.
Палимпсест амнезија – алкохолна амнезија.
Често је парцијална амнезија, где се особа извесних садржаја може сетити накнадно.
Позне амнезије – алкохоличар се не може сетити догађаја који се одиграо у фази његове акутне интоксикације.
Пословична толеранција и повећана толеранција на уношење огромних количина алкохолних пића, посебно у неким пригодним церемонијама, затим при такмичењу ко ће више да попије, карактеристике су раног стадијума пијења.
До пада толеранције на алкохол, долази у токсичној фази, што значи да и мала количина алкохола унета у организам доводи до брзог опијања.
Алкохолна толеранција: способност бржег метаболизма супстанце и способност ткива да издржи токсичне ефекте већих количина супстанце (алкохола).
Значајна карактеристика токсикоманског алкохолизма је немогућност апстиненције.
Због чега се код особе дијагностикује велики број телесних поремећаја и обољења, уз знаке озбиљне менталне алијенације и детериорације алкохоличара.
Hangover sindrom – Мамурлук, описан је пре више од 2500 год. Јавља се код особа које су се опиле великим количинама алкохолних пића, израженији је код алкохоличара. Симптоми мамурлука: замор, главобоља, несанице, губитак апетита, вртоглавице, бледило, знојење, повраћање, жеђ, отежан ход, промена расположења, анксиозно – депресивна стања, кајање, осећање кривице, интензивна потреба за казном и неретко суицидалне мисли (самоубилачке мисли) и покушаји суицида (покушаји самоубиства).
Неколико часова по престанку пијења, настаје апстиненцијални синдром.
Апстиненцијални сидром настаје у хроничној, токсикоманској фази алкохолизма.
Апстиненцијални синдром може имати благ, миран, али и буран ток, уз појаву делиријума тременса. Апстиненцијални синдром блаже форме манифестује се тремором (дрхтање руку), малаксалост и изразита раздражљивост код алкохоличара.
Могу да се јаве и халуцинације, што је последица психичких поремећаја који су уследили због хроничне интоксикације алкохолом, који се манифестују поремећајима сна и спавања.
Фетални алкохолни синдром:
Новорођена деца, чије су мајке биле хронични алкохоличари, испољавају апстиненцијални синдром неколико сати или дана после рођења. Фетални синдром назива се још и алкохолна фетопатија. Наказност код новорођенчета, заостајање детета у психичком и телесном развоју, забележено је код деце чије су мајке ексцесивно пиле или су алкохоличарке (пиле у трудноћи).
Током гравидитета (током трудноће) и мале количине конзумације алкохола могу проузроковати фетални синдром.
Деца се рађају са микроцефалијом, (мањом главом), деформација усана и ушних шкољки, ментална заосталост и уопште успорен психомоторни развој детета.
Медицинске теорије баве се метаболизмом етанола и физиолошким реакцијама које настају због његовог присуства у организму, као што су: урођена осетљивост, дисфункције хипоталамуса, поремећај хипофизе и надбубрежне жлезде, недовољна исхрана, витаминског и електролитског дефицита, поремећај ћелијског метаболизма.
Док, са друге стране генетске теорије покушавају да алкохолизам објасне утицајем наследних фактора. Јелинек је испитивајући наслеђивање алкохолизма дошао до следећег: 52 % алкохоличара има бар једног родитеља алкохоличара. Очекивана учесталост алкохолизма деце креће се од 20 – 30 % где је најмање један родитељ алкохоличар.
Такође, могу се јавити тенденције “генетске алкохолне аверзије” и “генетске предиспозиције према алкохолу.”
Значајна фаталност “патогених” гена је мања од имитационих и идентификационих модела у многим случајевима традиционалног породичног алкохолизма.
Истраживачи нису сагласни о феномену физичке зависности од алкохола.
Апстиненцијални делиријум, истраживачи наводе као окидач имплицитних разлога, као последица наглог губитка пијења.
Други истраживачи дају већи значај феномену психичке зависности, где је алкохол хемијски модератор – креатор улепшане стварности.
Модел “алкохоличарске личности” психолошке теорије покушавају да изнађу.
Алкохоличари су личности наглашеног сензибилитета, са малим капацитетом толеранције на разне фрустрације, тешко подносе анксиозност и емоционалну тензију, нарцисоидних црта личности, спремне да фасцинирају егзибиционизмом.
Алкохоличари су углавном пасивно зависне личности, склоне депресивним, суицидалним мислима и суициду. Карактеристике: импулсивност, алијенција (доживљаји отуђења и усамљености), хостилност, латентна хомосексуалност, високи нивои аспирација.
Теоретичари наводе да се код алкохоличара испољава не само орални еротизам, већ и смањење инхибиције и самоуживања. Алкохоличари “стварају” идеализоване (фасадне) слике о себи. Уколико је већи размак између стварне и идеализоване слике о себи, осећај неадекватности и неаутентичности доводи до пијења. Самопоштовање и самоуважавање, уступају место депресији, тада се развија осећај кривице и безвредности, самооптуживање, самокажњавање и аутодеструктивни импулси.
Бихејвиоралне теорије пак другачије закључују појам алкохолизма и алкохола на организам.
Бихејвиоралне теорије наводе да алкохол доводи до привремене редукције страха и особа прибегава понављаним покушајима да се на страх и конфликт адаптира помоћу алкохола.
Тако, теорија учења алкохолизам објашњава као поремећај понашања (девијантно понашање).
Социјалне теорија тврде да 2 – 3 % на глобалном нивоу оболева од алкохолизма.
Узајамношћу друштвених и психолошких фактора објашњавају се узроци алкохолизма.
Најчешће друштво заузима толерантан однос према алкохолу, због чега се пијење сматра као процес социјализације и сазревања.
“Интегрисано пијење” је пијење за време церемонија, друштвени ритуал.
Млади из протеста према свим облицима ауторитета, или да би добили беџ групне припадности, почињу да пију.
“Учи се најпре на нивоу молекула, затим ћелије, организма и, на крају, друштва.”
Анри Еј: постоји хедонистички и митски престиж алкохола.
Два типа алкохолизма, карактеристична су за Европу: а) медитерански и б) нордијски тип.
а) Медитерански тип карактерише свакодневно пијење вина, уз сваки оброк.
б) Нордијски тип карактерише употреба жестоких алкохолних пића.
Епидемиологија алкохолизма:
Свакодневно расте број алкохоличара у свету и код нас, према најновијим истраживањима.
Због недостатка тачног броја алкохоличара, узимају се подаци о броју лечених у здравственим установама, учесталости циротичних обољења јетре, и др. телесних и психичких поремећаја, проузрокованих прекомерним пијењем, индикатори, трауматизам, пораст криминогених активности исл.
Многе земље имају регистре алкохоличара.
У акцији “Ментално здравље до 2000. год.” Југословенска комисија предложила је регистар алкохоличара.
Регистри би се користили искључиво у научно – истраживачке и медицинске сврхе.
Нема опасности да регистар користе или злоупотребе неке друге институције. Регистар ће омогућити да се предузимају одговарајуће мере свих облика превенције, да се организују или граде институције за лечење алкохоличара, да се организује примерен научно – истраживачки рад.
По неким проценама, у свету постоји око 30 милиона алкохоличара.
У САД 5 – 7 милиона Американаца свих социјалних слојева припада алкохоличарима, који се откривају у 25 хиљада случајева за саобраћајне несреће, док су 15 хиљада убице или самоубице.
Најјефтинија пића пију Skid – rou алкохоличари (3%) и припадници скитница, клошара и бескућника.
Французи су рекордери и излазе из светског просека у % алкохоличара.
Директно или индиректно, један алкохоличар, угрожава 4 – 10 чланова најуже породице или рођака.
Алкохолизам је с правом “болест број три” у свету.
Око 50% болнички лечених менталних болесника припада дијагностичкој категорији алкохолизма у већини земаља.
Према Јелинеку постоје 4 типа алкохоличара:
Алфа алкохоличари – зависност од алкохола им је психичке природе. Алкохол им је замена за телесне и душевне патње. Немају губитак контроле, могу да апстинирају. Када престане проблем, нестане и његов алкохолизам. Не развија се апстиненцијални синдром, лечење је мање непријатно.
Бета алкохоличари – обични, традиционални алкохоличари. Немају симптоме физичке и психичке зависности. Не испољава се апстиненцијални синдром. Због дефицитарне исхране, дефицит витамина, испољавају телесне симптоме који компликују алкохолизам: полинеурит (запаљење периферних нерава), гастритис, колитис, улкус (чир).
Гама алкохоличари – уносе велике количине алкохола, где испољавају повишену толеранцију на алкохол. Хвале се својом “способношћу” да могу много да попију. Имају симптоме физичке и психичке зависности, честе губитке контроле, могу да апстинирају. Испољавају агресивност, препотентни – кабадахијски начин експонирања.
Делта алкохоличари: Психички и физички зависни од алкохола, повишене толеранције. Не губе контролу, не могу да апстинирају. Боје се настанка апстиненцијалног синдрома, због чега не истрају у намери да оставе алкохол.
Епсилон (дипсилон) алкохоличаре: Карактерише неизлажење из кафане данима и пијење огромне количине алкохола. Код овог типа алкохоличара појављују се епилепсије, психозе, леутична обојења централног нервног система, психотичне црте личности. У време извршења кривичног дела, потпуно су неурачунљиви и испољавају амнезију за прохујали период алкохолисаности.
Према Худолину, “Зета алкохоличари” после извесног алкохоличарског стажа, повремено или стално испољавају агресивно, деструктивно понашање и склоност ка крвним деликтима.
Симптоми апстиненције: Тремор (дрхтање прстију на рукама), несаница, раздражљивост, депресија.
Етичка депривација је проузрокована дуготрајним конзумирањем алкохолних пића. Алкохоличари губе етичке норме понашања, морално отупљују, бестидни су, карактерно измењени, склони глупим шалама, егоцентрични, “поверљиви” у пићу, безвољни, склони стереотипном немаштовитом обављању своје професије (због нестајања креативних асоцијација), са сметњама памћења и упамћивања, расуте пажње и разузданог, неукротивог афекта, који се манифестује неочекиваним и бурним реакцијама без повода или на безначајан начин. Због несклада између разбукталог либида и слабе сексуалне моћи, постају сексуално агресивни, али неуспешни сексуални партнери, због чега почињу да испољавају морбидну љубомору која се код мушкараца алкохоличара развија до суманутих димензија. Сексуални нагон алкохоличара се извитоперује. Склони су егзибиционизму, (неукусно и нападно разголићење), педофилији, хомосексуалности.
Фазе алкохолизма
Стадијум ексцесивног пијења: Више времена проводи пијући у друштву, пије током више ноћи недељно, прикрива пиће и своју жеђ за алкохолом, узима јача пића него остали у друштву, проналази стратегију да дође до веће количине пића, преокупација пијењем, пије да олакша психичку тензију, испољава повећану толеранцију, неуспехе у друштву оправдава измишљеним објашњењима, потребно му је пиће да би добро обавио посао, док се у друштву адекватно понаша, осећа да му је пиће постало потреба, појачан осећај кривице.
Стадијум алкохолне адикције: Несећања, честе амнезије, губитак контроле и компулзивно пијење, смањење интересовања, пад радне ефикасности, апсентизам (изостанак са посла), пијан дању, прекори од пријатеља, претпостављених или рођака, нема самопоштовања, грижа савести и кајање, компензаторно хвалисање и великодушност, расипност – финансијска екстравагантност, обмањује породицу и задужује се, повећана друштвена изолација, агресивни наступи, супруга преузима веће породичне и друге одговорности, детериорација у односима са супругом, погрешна параноидна тумачења, самосажаљење, оправдава пијење самообмањивањем, снижење сексуалне моћи, болесна љубомора, пијан у току викенда, губи запослење, распад породице, јутарње дрхтање и повраћање, јутарње пијење, прикрива залихе пића, поновни покушаји да прекине пијење, суицидални импулси и покушаји, занемаривање оброка.
Стадијум хроничног алкохолизма: Доминирају телесни и ментални знаци, губитак апетита, оскудни оброци, непрекидно пијење, смањење толеранције, продужено конфузно мишљење, употреба јефтиног вина и метилованих пића, делиријум тременс, долази у антиалкохоличарски диспанзер, тражи лекарску помоћ, озбиљна телесна оштећења, добровољни пристанак на лечење, психијатријско “хапшење”.
Социјални аспекти алкохолизма
– Алкохолизам деце – Алкохолизам омладине – Алкохолизам жена – Брак – Трудноћа – Деца – Пакао породице алкохоличара – Типови понашања супруга алкохоличара – Породично прилагођавање алкохолизму – Карактеристике породичног живота алкохоличара – Алкохолизам старијих – Алкохолизам и саобраћај – Алкохолизам и трауматизам у индустрији – Алкохол и трауматизам – Алкохол и спорт – Алкохол као криминоген фактор – Алкохол и телесна оштећења – Алкохолне психозе – Патолошко (атипично) напито стање. – Делириум тременс – Алкохолна халуцинација – Алкохолна љубомора – Корсаковљева психоза (код хроничних алкохоличара) – Алкохолне деменције, сеоски алкохолизам.
Други психијатријски поремећаји
– Антабус (дисулфирам) психозе. То је тетраетилтиурамидисулфид и користи се у лечењу алкохолизма, управо због антагонизма према алкохолу.
Карактерне промене алкохоличара
Треба разликовати карактерне промене настале злоупотребом алкохола, од карактерних девијација где је алкохол секундаран.
Супер – его алкохоличара је “лако растворљива у алкохолу.”
Неинтегративне личности.
Неуклопиве личности и непријатне када су осујећене у нечему.
Реагују по принципу тренутних жеља и задовољстава.
Импулсивни, нарцисоидни, тешко везивање за друге особе, иако се у пијаним стањима братиме. Недоследни и неповерљиви. Пијани док су имају потребу за поверавањем, немају осећај мере докле ићи у откривању “истина”.
У пијаном стању откривају војне, професионалне, интимне или дипломатске тајне.
Имају неограничене способности, али све остаје на обећањима.
Не познају баријере које би их осујетиле у њиховим нагонским потребама и активностима. Не бирају методе како да дођу до алкохола, када им једина преокупација постане “пити, пити”.
Неуредни, прљави, прилазе категорији “људи са испруженом руком”.
Мотивационе снаге брзо усахну. Алкохол их осујећује и оставља на пола пута, коси њихове илузије. Из живота су одагнали радости, остало им је само трајање.
Установе које се баве превенцијом и лечењем и рехабилитацијом зависника од психоактивних супстанци: – Завод за болести зависности. Ул. Теодора Драјзера 44, 011 36 71 429. Београд.
– Институт за ментално здравље, клиника за болести зависности. Ул. Палмотићева 37. Београд. 011 330 75 00.
– Институт за ментално здравље, клиника за болести зависности. Ул. Милана Кашанина 3. – Клинички центар Србије, клиника за психијатрију. Ул. Вишеградска 26. 011 36 36 400. Београд.
– КБЦ Звездара, клиника за психијатрију. Београд. Ул. Димитрија Туцовића 161. 011 380 69 69.
ВМА, клиника за психијатрију. Београд. 011 266 11 22.
Значајни узроци алкохолизма
Сви значајни узроци алкохолизма могу се сврстати у три групе:
- Алкохол
- Личност
- Фактори друштвене средине
- Алкохол је психоактивна супстанца, која се разликује од других средстава зависности по томе што је његова умерена употреба прихватљива како легално тако и друштвено, као и по томе што се зависност успоставља постепено и у нешто дужем временском року у односу на друге дроге. Алкохол има одређена физиолошка својства која су упознали још стари народи. Алкохол настаје као продукт било каквог врења (историја бележи прве врсте алкохола попут узаврелог крављег или бивољег млека) воћа, меда или житарица, овас (квас). Алкохол има физиолошка својства која делују на био – психолошке и физиолошке процесе у организму.
Стимулативне био – физиолошке и психолошке карактеристике алкохола су погодујући фактор који подстиче узимање алкохола. Физиолошки ефекти узимања алкохола зависе од унете количине, као и од осетљивости појединих делова централног нервног система на његове ефекте. Алкохол делује на одређене центре у мозгу повезане са просуђивањем, самоконтролом и инхибицијом. Када се успори или знатно умањи функционисање ових центара особа под дејством алкохола осећа еуфорију, што подстиче наставак пијења. Уношење веће количине алкохола омета сећање и запамћивање, погоршава могућност координације кретања, смањује способност учења и решавања проблема. У дужем периоду, алкохол оштећује мозак, јетру, увећава могућност оболевања и леталног исхода.
Личност
Сам човек је узрок алкохолизма, јер је утврђено да су одређени типови личности подложнији алкохолизму. Реч је о одређеним факторима (тип) личности: интровертна особа постаје често дипсоман, док екстровертне особе постају бета алкохоличари. Тип личности одређује пре свега, погодност или наклоност према алкохолизму.
- Фактори друштвене средине
То су одлучујући узроци који преовлађујуће утичу на појаву алкохолизма. Реч је о социјалним, дијететским и обичним навикама, које стварају погодно тло за алкохолизам. Културне навике и обрасци могу погодовати појави алкохолизма. Друштвена доступност и толеранција према употреби алкохола, подстичу алкохолизам. Фактори социјалне средине су променљиви, некада исти фактори спречавају или подстичу алкохолизам. У време економских криза ’30 год. 20 века у Америци алкохолизам је био веома раширен, иако је била апсолутна прохибиција алкохола.
Нема правила ни у вези са утицајем социјалног статуса појединаца на појаву алкохолизма, нпр. у скандинавским земљама са веома високим нивоом животног стандарда, присутне су високе стопе алкохолизма.
Савремени услови и начин живота и велики број стресних ситуација, којима су људи свакодневно изложени, свакако утичу на узимање алкохола, као привремени “бег од стварности.”
Значајније последице алкохолизма
Могу се сврстати у неколико већих група:
- Здравствене последице (психичке и психијатријске)
- Породичне последице (породица је по правилу жртва алкохолизма)
- Професионалне последице (неефикасност на послу, губитак посла)
- Опште социјалне последице (поремећени односи са окружењем)
- Економске последице.
У односу економских последица алкохолизма, запажа се постојање противречних интереса између произвођача ал. пића, који имају за циљ да остваре што већи профит и друштвених трошкова последица алкохолизма због изгубљених дана на послу или лечење и др. на економску и социјалну ситуацију породице.
Породица је жртва алкохолизма, због понашања алкохоличара, најтеже погађа његову породицу. Поремећени брачни односи и односи са децом, јер алкохоличар сву своју пажњу оријентисао је на пиће. 96,5 % алкохоличара живи и одржава некакве односе са породицом. 3,5 % алкохоличара су бескућници.
Алкохоличар постаје себичан, агресиван, поставља велике захтеве породици, некритичан је, често повремено или на дуже време одлази од куће, што доводи до осиромашења друштвеног живота породице и њеног економског пропадања. У већини бракова јављају се психосоцијални поремећаји у којима је жена посебна жртва. Утицај алкохолизма у породици на децу у многоме зависи од личности деце и опште породичне ситуације. Деца показују поремећај у понашању, нека развијају одвратност према алкохолу, док нека деца постају касније алкохоличари.
Већину лечених алкохоличара чине старосне групе 30 – 40 год., до 24 год. веома је мало лечених. Мушкарци су у 94 % случајева алкохоличари.
Међу леченим алкохоличарима највише је мушкараца око 80 %, знатно мање разведених и неожењених.
Јављају се алкохоличари са нижом или средњом стручном спремом, половина лечених је без завршене основне школе.
Мали број имају вишу или високу стручну спрему образовања око 4 %.
Алкохоличари су емоционално лабилне, преосетљиве, несигурне и депресивне особе. Испољавају неуротичне манифестације: импулсивност, немају стрпљења, не могу контролисати афекте, изразита анксиозност, свакодневни стресови и фрустрације у свакодневном животу.
Друштвена реакција на алкохолизам креће се између неколико карактеристичних типова:
- Потпуна прохибиција (подразумева забрану и санкционисање како производње и промета тако и потрошње и узимања алкохола).
- Делимична прохибиција (лимитира или санкционише промет и служење алкохола у одређено време или забрану служења и употреба алкохола, нпр. малолетници и млади).
- Толеранција према умереном и социјално прихватљивом узимању алкохола.
- Незаинтересованост и преношење проблема на лични план и питање личног избора и одговорности.
- Целовити програми превенције алкохолизма и развијени модели третмана алкохоличара.
Најопштији модели третмана алкохоличара:
1.Медицински модел – реаговање на алкохолизам преовлађује у савременом друштву, сматрајући алкохолизам болешћу која се лечи у оквиру постојећег медицинског система.
Лечење може бити: – добровољно – обавезно (када је због кривичног дела или прекршаја изречена мера безбедности обавезног лечења алкохоличара, неопходно је да се утврди постојање зависности од стране употребе алкохола. Издвајају се три типична приступа у стратегијама третмана алкохиличара:
а) аверзивна терапија (употребом одређених лекова изазове се одвратност и одбојност према алкохолу)
б) терапија контролисаног пијења (да се особа која пије, научи да узима мање количине пића)
в) терапија заснована на потпуној апстиненцији (почива на идеји постизања апсолутног одустајања од употребе и минималних количина алкохола).
- Социјално – психолошки модел
Значајан је са аспекта превенције и ресоцијализације алкохоличара. Има веома дугу традицију и у јавности и у неким стручним и друштвеним организацијама.
- Породични (интеракцијски или економски) модел
Представља посебан приступ у лечењу и рехабилитацији алкохоличара. Основна карактеристика овог модела је померање фокуса са појединца на породичну и социјалну средину. Нису све породице алкохоличара поремећене у истом степену. Породица алкохоличара често прилагођава свој живот према алкохоличару. Сви чланови у породици имају неку симптоматологију: жена често има психосоматске поремећаје, деца показују поремећаје у понашању, док алкохоличар испољава и једне и друге. Породица алкохоличара је дисфункционална, патолошка, болесна.
– Интензивна комбинована породична терапија алкохолизма има две фазе:
а) интензивна фаза
б)стабилизациона фаза
а) Интензивна фаза захтева 6 недеља, сеансе трају око три сата сваким радним даном. Има одређени програм. На почетку се организује информативно представљање, првих 15 дана уче се теорије о алкохолизму и полаже се испит о алкохолизму, тако да алкохоличари препознају последице сопствене зависности. Након месец дана у терапију се укључују и чланови породице, породична мрежа, породица износи своје проблеме, покушава се са редефинисањем емоционалних и свих других породичних односа.
б) Стабилна фаза траје годину дана, сеансе се одвијају једанпут недељно са основним циљем да се учвршћују промене у понашању постигнуте у интензивној фази.
Основни циљеви стабилизационе фазе: – потпуна апстиненција од алкохола – комплетан здравствени, психички и физички опоравак – уређивање породичних односа на функционалан начин.
О резултатима стабилизационе терапије говоре подаци из Центра за породичну терапију који показују да је 70 % алкохоличара успешно рехабилитовано након 5 год. од завршене терапије, при чему су у обзир узети, не само апстиненција од употребе алкохола, већ и ниво и квалитет живота.
*Прилоком лечења и рехабилитације од алкохолизма, значајну улогу имају одређене секције, које погодују бржем и бољем рехабилитационом процесу код излеченог алкохоличара и његову лакшу и бољу социјализацију (укључивање у животне токове, комуникацију, повратак на посао, односе са породицом и родбином, пријатељима).
При клиникама за одвикавање од алкохолизма постоје клубови лечених алкохоличара, који уз помоћ специјалног педагога – терапеута обављају своје активности.
Састају се једном у току недеље, где уче одређене активности – склоности које нису знали да поседују. Као нпр.: цртање и сликање, писање песама, рецитовање песама, баштованство, глума, организују излете или кулинарске секције, уче разне рукотворине.
Дају подстицај новим члановима у што бржем излечењу и мотивишу их да са успехом апстинирају, тј. да са успехом не прилазе алкохолним пићима – ”чашици”. Уче их да је у друштву сасвим у реду да наруче минералну воду или сок, уче их да не требају да конзумирају алкохолна пића када се задесе у друштву које конзумира алкохол. Уче их да је за њих најбоље (за њихов организам), да наруче минералну воду или сок, били на прослави рођендана или на свадби од најбољег друга или рођака.
У већини случајева, чланови клуба постају доживотни пријатељи, другари, у слободно време одлазе заједно на пецање, прославе рођендана, Цркву, планинарење, на море, итд.
Пише: Милица Милинковић, Београд
RSS