Судбинска љубав…
Гледам лик човјека, створеног од маште,
с’ осмјехом на лицу стоји испред мене.
Осјећам у себи неки чудан немир,
не знам да л’ је стварност или привиђење.
Многим годинама то лице ја сањам,
а сад у погледу магија нас спаја.
Душе су се среле, предосјећам тако.
То ће бити љубав којој нема краја.
Ни случајност није да смо се ми срели,
јер судбине наше неко други кроји.
На животном путу ув’јек тако бива,
да судбинску љубав Бож’ја рука споји…
Аутор Милада Тандарић Капетановић
RSS