Кад је српски архипастир Светој Земљи походио,
Знамен Бога Васкрслога чудесни се догодио.
Лавра Саве Освећеног, богомоља палестинска,
Чувала је завјет да се реликвија манастирска –
Игумански штап с кивота, уз икону Богородне,
Када дође час речени преда оном пред ког падне.
Прорекô је Освећени у посљедњој својој бризи
Да ће царске лозе племић у монашкој ступит ризи.
Да именом његовијем – Сава – и он ће се звати,
И да ће га Бог кô свога Апостола препознати.
Шест стољећа дугих прође док се Сава не примаче
Тим моштима целебнијем, а тад штап од слоноваче –
Сручи му се подно ногу. Устукнуше калуђери…
Тај их призор не саблазни већ учврсти све у вјери.
Обасја им крепку душу зрак вјечности на том лицу
Боголиког поклоника – дадоше му патерицу.
„Благословен нек је, Оче, народ којем ви сте пастир,
Нек светиња ових дарâ одухови ваш манастир.
Христоносној српској Цркви отпрегните јарме круте
И будућем нараштају ви утрите трајне путе.
Нек се вашим траговима воде душе изгубљене,
Свјетлоношче Православља, моли за спас Васељене.
Буди символ свог народа пред најездом вражје хорде,
Кад га сломе и разбоже, животворно врело воде.
У ризници за вас, Оче, жиг небески јоште има:
Тројеручна Богомајка – дар Јована Дамаскина.”
Узе Сава завјештање миомиром задахнуто,
Српску земљу да прекади и пробуди усахнуто –
Љубав браће завађене због пријестола очевога,
Наду људи посрнулих и Вјеру у Христа Бога.
Па се врати Светој Гори доносећ’ јој патерицу
И иконе да посвете хиландарску испосницу.
Огњен Кандић
RSS