А коме ако не теби?
Којој јели да будем бор?
Пред којом иконом да црн клекнем?
Којем створу да будем створ?
За чију част да грешан страдам?
И уз сунце младо за кога да зрим?
Којем Богу да се пред нечастивим надам?
Као река без ушћа,
и изгубљени песник,
за кога мирно да течем,
коме да пишем стих?
А коме ако не теби?!
Једном кад ме нема, кад ме сломе, кад умрем-
па се сетим да још могу да полетим
и од грдног лудила још грђем дођем себи
Па, свет курвиних ћери и синова питам:
А коме ако не теби?!
Срећо моја…
Васкрсла надо у бесмртном безнађу;
жељо прежељена.
Коме?
Зар мутна вода у длан да ми спава?
И ја жедан тебе с њом да спим?
Зар са кујом неком колевку да стварам?
Зар пред колевком празном анђеле да бдим?
Реци ми…
Док ме још има,
и док све што имам узалудно тоне.
Док ме рђавог,
рђавији ломе,
реци ми мило моје:
Коме?
Коме сјајна звездо свих мрклих неба?!
Слободо од неслободних сакривена…
Ти мирна луко,
мојим бурама брањена.
Никола Трифић
RSS