Светковина
Усред раја сам
Берем јабуке
У величанственом врту
Одважно
На гранама
У руменилу и злату
Усхит
Души дарујем
Светковина
Шума стабала
Складних облика
Једрих и глатких
У раскоши боја
Којом их природа облива
Породицу окупља
Сви смо ту
Надахнуће за мит
Слику и слик
Чиста радост
Сушто здравље
Срећна сам
Верујем у реч
У ослушкивању срца
Издвајам реч првотну
Од Бога даровану
На коју се могу ослонити
Реч која светли
На коју се могу огрејати
Оживети снуждену душу
Верујем у њу
У реч првосвештеничку
Логосну
Словесну
Озвездану
У реч чинодејсвовања
Неслућених могућности
Подвижничку
У онебљену реч верујем
Молитвену
Заветничку
У реч непоклек
Што с поразима венчава
У пунотну реч
Сврсисходну складу
Оком Достојнога надгледану
Важну и основану реч
У дослуху са мном окрилаћену
Услов пре свих услова
Да се постигне потпуност
За постојаност
Право на јаву
Пунина
Која има око да препозна
Којом започиње кретање
Кроз експлозију светлости
У потрази за истином
Реч путоказ
Реч коју гледам
Кроз коју уживам
У недохватној суштини лепоте
Која је део моје сенке
И у мени
И без мене
Реч делатну
Демијуршки плодну
(јер шта је човек ако није реч
и шта је реч ако није дело)
Верујем у реч што се није рекла
Са врелом живота у себи
Недоумице
Увек чујем исту музику
Чини ми се
Као да се не померам
Враћам се на почетак
Пишем исту песму
Хаотично
Као у Милтеновом „Изгубљеном рају“
Пресудан је ритам
Далеко је и блиско у исто време
Моје и страно
Добро и лоше
Огледало преда мном је мутно
Да ли ћу икада сазнати
Шта неко препознаје
У ономе што пишем
Што излази из мене
Мелодију дијалога
Духа
Мира
Хармоније
Прати ли стих идеју водиљу
Или се ишчаши
Одзвања ли полифонијом
Пожељних мисли
У кројењу визије света
У покрету и складу
Скрива ли снагу мудрости
Неутралисањем изума неумних
У новим визурама
Нових димензија
Успева ли то онима
Који пред собом виде
Само добро
Сањарење
У поподневу благог магичног дана
Сунце расипа зраке
Пламти присојна страна
Дрвеће и растиње зри
Под крошњама одјекује река
Бистра и хладна
Зелена
И модроплава
У преливима кристала
Тамна сенка ври
Духовима слична
Заклизи
Па опет непомична
Пригушено
Златно светлуцање
Допире кроз грање
Црне очи косова
Блистају из честара
Дубоко у срцу
Одсев чаробног опија
Уз нежни дрхтај
Сањарење матерински
На груди привија
Усхићење расте
До захвалности тренутку
Да наслоним главу сам рад
Руку скрштених у крилу
С несвесним дашком осмеха
Седим сред пуцкетаве
Смарагдне траве
Бескрајно прија ми
Мир и склад
Тамност
и мистерија
У притајеној тишини
Која тражи срце
Играју слике
Таласају
Попут старих успомена
Замућених
Бледих
Крај непостојећег чемпреса
Сунце залази пред мојим очима
Наслоњена на своју сенку
Осећам блиску ноћ
Небески свод
Сасвим близу
Уз образ тик
У ноћи без месечине
(благој попут помирења)
Задивљује ме на хиљаде звезда
И зрикаваца
Непрекидни зрик
Једна звезда одлепрша
За њом још једна
У исти мах
Тамност и мистерија
Вртлог божанске светлости
И његов рефлекс златни
Заносом букнуше
Плануше бели огњеви душе
Иза финог
занесењачког нехаја
Јави се магија нестварног осећаја
Неизречје реч тражи
Рима да се деси
По мери моје наде
Префињена
једноставност
На загрејаној трави
Под маслином
Слушам шум мора снена
Дан наговештава јару
Вода трне
Као срси танани
Прожимају таласи
Уједначени ритам
Обликује тренутак
Мелодију моје душе
У врхунац
Префињене једноставности
Устајем полако
Азур и плаветнило
Песак и шкољке
Газим по зрнцима вечности
У којима је
Мирни поредак света
Метар по метар
Видик се шири
Обала и увале
Обезбојена трава
Жега у зениту
Зној ми облива очи
Урањам у слане дубине
Нико не слути где сам
RSS