Сонетни вијенац
ЉИЉАНА НЕВЕНОВА
I
Љиљаном ми тако живот замирише,
И Рај ми долину плача замијени,
И студ, и чам земни, и бескрајне кише,
Што немире њедре с прољећа, јесени….
Што кајањем боје зиме дуге, љета,
Све дане с анђелом добрим проживљене,
Задњи уздах старца и цику дјетета,
Све страхове моје и куражи њене,
Загрљаје њежне и хтјења далека,
Двоје што у реду за трун среће стоје,
Судбина окрутна и надања мека,
Радовање њено, туговање моје,
Јецаји којима из рањене душе
Изроне сјећења из студене тмуше.
II
Изроне сјећања из студене тмуше,
Заледе крвоток урагани сјете,
Снови се расплину и пред тобом сруше,
Бесмртнице, јача од зле коби клете.
Па прогутам сузу да бол са њом мине,
Од постанка свога непријатељ среће,
Јецај ми замрзне ковитлац тишине,
Изникне из леда божанско цвијеће,
Комад Раја што, свет, не мари за хајке,
Трун доброте на ком Васиона стоји,
Залог безсмертности и зор Богомајке,
Све прозбе Господу и вапаји моји…
Љиљан што границе два свијета брише:
Љубим те од себе, мило моје, више.
III
Љубим те од себе, мило моје, више,
Шапућем безгласно љиљану у себи…
И сјенама црним што ми небо скрише:
Залуд вам је, рђе, овај цвијет не би
Све силе нечисте могле ишчупати,
Корјен му је жила срчана, не вене,
Ту се настанио и ту ће цвјетати,
Док Творац са њим не узбере и мене.
Ту су се преплеле неувеле лати,
Божанственом руком сплетено цвијеће,
Залуд крик, мрак, туга… пустош што дах крати,
Док вијека траје раздвојит` се неће.
Ту, да се и земља и небеса сруше,
Анђеле једини, душо моје душе.
IV
Анђеле једини, душо моје душе,
Аријо умилна, што долази свише,
Врело непресушно, сред паклене суше,
Пјесмо над пјесмама, што се сама пише,
Прва и последња, изгубљени Рају,
Надо и једина правдо: Васкрснуће,
Сав си ми разговор, почетак на крају,
Дан сред ноћи страшне, у сутон свануће.
Мелодијо дивна, којом биће трне,
Украсу Едена, мезимице Бога,
Знам да си, љепото, њежнија од срне,
Нека те не плаши вапај Неша твога…
То те он, нестрпљив, знаш какав је, чека,
Невенова срећо, рано без лијека.
V
Невенова срећо, рано без лијека,
Огњиште исконско, лејо рајолика,
Судбо што се као сламка спаса чека,
Што се крвљу вене пререзане слика,
Иконо најдража, сну од ореола,
Врлином божанском ткана плаштанице,
Сва моја надеждо, пристаниште бола,
Од анђелских крила бјеља голубице,
Грлице што мишљу скамењеном лети,
Што летом предивним бесконачност пути,
Лако ли је, тебе жудан, умријети,
Лако ли се теби у сусрет винути!
У теби су, вило, смрт и живот моји,
Ако тебе није, небо не постоји.
VI
Ако тебе није, небо не постоји,
Не било га, сунце, ако тебе скрива,
Ту гдје си су, виде очњи, пути моји,
Ту је извор вода, непролазна, жива.
Ту Бог кропи светим нектаром вртове
И зна да невени без свог друга вену,
Зато ми се драга алелуја зове,
Зато ми је дао светицу за жену.
Ти ме чекаш, знам ја, кад све друго мине,
Кад се мрак и свјетло измире у зјени,
Од дјечјег смијеха, звонког, љепши, крине,
Од старачке сузе мекши, сну жељени.
Знам, свикла је моја вољена да чека,
Није љубав што не траје довијека.
VII
Није љубав што не траје довијека,
Што изван бескраја тражи себи мјесто,
Ко љуби походи сазвјежђа далека
Да сазда по мјери своје драге престо.
Нема те красоте пред којом ће стати,
Неће наћ` крајолик о којему снује,
Кад прође сав свемир, тад` напокон схвати
Да све што постоји љубав надмашује.
Тад` прихвати вољу Створитеља свога,
Његовој промисли премудрој се преда,
Тек тада порази кушитеља злога,
Тад` најдражу своју на трону угледа.
Неко живи судба док уру изброји,
Е ти ћеш, једина, док дамари моји.
VIII
Е ти ћеш, једина, док дамари моји,
Непролазом лик твој, мисао док злати,
Изуст док ми сјеном твојим риме доји,
Ти ћеш, боголика латице, трајати.
Кад се смијешају камење и вали,
Кад постану хриди дио морске пјене,
Неће се расплести вијенац што жали
Неразвалне бисте човјека и жене,
Што су једно друго собом исклесали
И нема стихије што ће да их сруши,
Тај су завјет земљи и ваздуху дали,
И љубављу вјечном сједињеној души.
Да бдијем над тобом, као јутро сњежно,
Вене док ме крвљу вежу за трулежно.
IX
Вене док ме крвљу вежу за трулежно,
У долини суза овој док боравим,
Док болујем плотско, земно, неизбјежно…
Лик ћу анђеоски, свеједно да славим.
Да куцам на врата што ми отворила,
Макар до њих све Голготе мор`о проћи,
И она је мене, знам, горе уснила,
Зна да ћу јој, макар кроз пакао, доћи.
Зна да ћу јој тепат` као некад: Лико,
И ја сам твој Нешо, створе умиљати,
И неће нас више раставити нико,
Једно бјесмо, једно ћемо и остати.
Могу вода, ваздух, земља… ишчезнути,
Е ти ћеш трајати, нећеш увенути
X
Е ти ћеш трајати, нећеш увенути
Ни кад се беспуће звјездано утули,
Ни кад шум бескраја утрне, зашути,
Кад утихне кушач што на Бога хули,
Кад се сви немири низ образе слију,
Бездани паклени када се отворе,
Радуј се, љубави, против нас не смију,
Ти и ја смо јачи од најцрње море.
Од првога трена кротки, безазлени,
А како би друго самоникло цв`јеће
Изникло на голој, неразвалној ст`јени,
Израсло из трња и мрвица среће…
Маловјерној ћуди људској безнадежно,
Нешо ће те, Љиљо, његовати њежно.
XI
Нешо ће те, Љиљо, његовати њежно,
Олтар си ми свети, вјера, реликвија,
Дух твој племенити, сјеме нетрулежно,
Латице бесмртна, што добротом клија.
Круно спасоносна, вјенче од ловора,
Љествице што води до рајског насеља,
Стазо што се за спас душе проћи мора,
Прва си ми, болном, и потоња жеља.
Теби ћу се, час кад куцне запутити,
Тобом ће ми лице бити озарено,
Знам, нећу умријет`, но ћу се родити,
Радовање моје, надање бесцјено.
Знам, ту си, поета у мени те слути,
Очи моје, рајски цв`јете истргнути.
XII
Очи моје, рајски цвјете истргнути,
Чуваркућо, огњу што благошћу гори,
Темељу дубоки, праже кућни крути,
Химно херувимска, што се небом ори,
Капијо смарагдна, сва од недохвата,
Прозбо непрестана, чудесна ријечи,
Чвору бројанице од сувога злата,
Што чежњом сплетена рањава, лијечи…
Огњиште што топло даноноћно стражи
И разгони хајке, нечастиве, клете,
Вјесниче свјетлости, од живота дражи,
Чистота нам твоја овај в`јенац плете.
Може санта леда сунце замјенити,
Ватро света, ти се нећеш угасити.
XIII
Ватро света, ти се нећеш угасити,
Златокрила лучо, огњем пролистала,
Хиљаду бездана неће ми те скрити,
У оку си сузном заувјек остала.
Узалуд кушају ковитлаци бола,
Ад се амбисао када смо се срели,
Пред сјајем пламеним твога ореола,
Што се и у тмуши најцрњој бијели.
Пред љепотом твоје незлобиве ћуди,
Смијешком би све вулкане угасила,
Схватио сам после свега, мирна буди,
И мене си њоме, грешног, избавила.
Цвијет ћеш у руци Мајке Божје бити,
А мене ћеш својим мирисом спасити.
XIV
А ти ћеш ме својим мирисом спасити,
Ти ћеш ме злокобне ослободит` хајке,
Небо ћеш ми, као онда, отворити,
Кад си ме гледала попут Богомајке.
Сад знам да те она по мене послала,
Сад, кад си се њеним скутима вратила,
Схватио сам већ тад, судбу си нам знала,
Ал` си је до задњег издисаја крила.
И сав си ме живот за час припремала,
Кад ће ми из срца душу ишчупати,
Тихо си се, попут ланета, искрала,
Ал` знаш добро, никад нећу одустати…
Док трајем, о Небу перо ће да пише,
Љиљаном ми тако живот замирише.
МАГИСТРАЛЕ
Љиљаном ми тако живот замирише,
Изроне сјећења из студене тмуше,
Љубим те од себе, мило моје, више,
Анђеле једини, душо моје душе…
Невенова срећо, рано без лијека,
Ако тебе није, небо не постоји,
Није љубав што не траје довијека,
Е ти ћеш, једина, док дамари моји,
Вене док ме крвљу вежу за трулежно,
Е ти ћеш трајати, нећеш увенути,
Нешо ће те, Љиљо, његовати њежно,
Очи моје рајске, цвјете истргнути,
Ватро света, ти се нећеш угасити,
А мене ћеш својим мирисом спасити.
RSS