”Braćo, ne bojte se grehova ljudskih, volite čoveka i u grehu njegovom, jer kad ko voli čoveka i grešnog, to je već slika Božanske ljubavi, i vrhunac je ljubavi na zemlji. Volite sve stvorenje Božije, i celokupno, i svaku mrvicu. Svaki listić, svaki zrak Božji volite. Volite životinje, volite bilje, volite svaku stvar. Budeš li voleo svaku stvar – i tajnu ćeš Božiju razumeti u stvarima. A shvatiš li je jednom, ti ćeš je posle neumorno početi poznavati sve dalje i više, svakodnevno. I zavolećeš, najzad, sav svet vascelom i vasionom ljubavlju. Životinje volite: njima je Bog dao klicu misli i tihu radost. Nemojte im je narušavati i remetiti, ne mučite ih, ne oduzimajte im radost, ne protivite se misli Božijoj. Čoveče, ne uznosi se, ne misli da si bolji od životinje: one su bezgrešne, a ti, sa svojim veličanstvom, ti samo gnojiš zemlju svojom pojavom, na njoj trag svoj gnojni ostavljaš posle sebe, – i to, avaj, skoro svaki, svaki između nas!
Decu volite naročito, jer su ona bezgrešna kao anđeli, i žive da bi nas razdragala i usrećila; ona žive zarad čišćenja srdaca naših, kao neki putokaz za nas. Teško onome ko uvredi dete…
Pred ponekom mišlju ostaneš u nedoumici, naročito gledajući greh ljudski, pa se zapitaš; “Da li treba silom pobeđivati, ili smirenom ljubavlju?” Svagda odlučuj ovako: “Pobediću smirenom ljubavlju”. Odlučiš li se tako jedared za svagda, ceo svet ćeš moći pokoriti. Ljubavna smirenost je strašna sila, od svih najjača, nema joj ravne na svetu! Svakog dana i časa, svakog trenutka nadgledaj samoga sebe i pazi na sebe, da ti izgled bude blago lep. Eto, prošao si pored malog deteta, prošao si ljut, sa ružnom rečju, sa ozlojeđenom dušom; i nisi možda ni primetio dete, ali je ono tebe videlo, i lik tvoj, ružan i zao, možda je ostao u njegovom slabačkom i nezaštićenom srdašcu. Ti to ne znaš, međutim si možda već time bacio rđavo seme u njegovu dušu, a to seme će možda i porasti, a sve stoga što se nisi uzdražao pred detetom, jer u sebi nisi odgajio pažljivu i delatnu ljubav.”
FM Dostojevski
RSS