Два пута годишње мењам кожу, једном у врелим летњим месецима, кад се враћам кући, други пут у зиму, кад кућа лети до мене. Ове године сам је дочекала на аеродрому двадесет првог децембра, дан након што је безумник покосио стотине срца на божићном тргу у Магдебургу и при том усмртио петоро.
Иначе, изван живота, место на ком време стоји јер је свакодневица негде тамо, аеродром живи. Као многоглаво чудовиште, као мравињак. Људи са коферима, љубимцима и чељадима крећу се и хоризонтално и вертикално, а хиљаде напакованих обавеза, радости, летњих папуча сударају се по принципу случајности и настављају утврђеном путањом – своме дому, послу или одмору. Понеко иде кући, понеко кућу носи са собом онима којима је прȇко потребна.
Било нас је свега десетак, свако у свом сну, са рукама у џеповима. Децембар у Диселдорфу је мрачан. Међутим, чак и расути, далеко од људи који смо некада били, врло брзо пронађемо језик и постанемо мала српска амбасада на месту које врви од света.
„Кога ви чекате?“
„Мајку.“
„Ви?“
„Оца.“
У прве две реченице обично стане кроки предела – породица и језик. А кад је та прва баријера премошћена, прича се лако развије. Ликови оживе, као и градови – Задар, Београд, Сремска Митровица. Нису то више места из нашег детињства, урамљене слике прошлости, успомене са укусом погаче и млека. То су сада градови који су порасли, као и ми, са којима се радије срећемо кроз разговор са земљацима него што им се враћамо. Јер имају и они, као и ми, своје тајне.
Осврнули смо се на Магдебург, мој саговорник и ја, и завршили – И то баш пред њихов Божић. Њихов? На аеродрому та одредница губи сваки смисао, у животу још више, па ипак је некоме неопходна као прстен око бачве. Њихов погађа мене која сам са неког другог тла. Јер у тој бесмисленој брзини у ком ауто пролази кроз гомилу смеха, куваног вина и деце као да су фигуре од папира док јелке свечано блеште и светла обасјавају Исусове јасле, мене боли моје – срце – које не познаје реч њихово.
***
Док је свет некада био изван мене, сада је овде и прожима цело моје биће. Као дете постојала је Србија и земље које се са њом граниче. У једној тако малој причи, све различито деловало је велико, сваки слог, јат, крух. Разликовали смо се физички по боји косе и очију, а сад ни то плаво није више плаво кад се дода епитет скандинавски. Ни црно више није црно пред арапским мрким. Измештена из свог природног окружења, примећујем да смо ми, Срби, топли, у свим нијансама смеђе. Моје је постало веће, њихово мање. А мој свет се проширио све до Грчке; није више Србија са околним земљама, већ Балкан са примесама Запада и Истока.
Пре неки дан седимо сви за столом и играмо Монопол, породично. Моја ћерка, тинејџерка, каже да се управо при оваквим играма показује карактер. Тачно је. Некоме је битан новац, некоме породица, некоме брзина, неком да другог ослаби. Она устаје од стола, њој је битна слога. Радујем се кад мој тим води, узимам халапљиво у руке тај папирни новац и слажем га на гомилу док „противници“ хукћу и реже. Моја мајка, која је притом у мом тиму, игра против свих, чак и против мене. Не могу никоме да верујем, каже, а у мени чучи то исто створење, одвећ успавано, и смешка се на онај новац. И у том тренутку сетим се тате и његових вратних жила при свакој утакмици. Сетим се и његових неколико накострешених власи и руку које помахнитало пролазе кроз њих. Оживим тај избезумљени поглед и помислим оно што он сваки пут мисли – Можда није све изгубљено.
Као представник народа који је вековима био оспораван и чије су битке одувек биле осуђене на пропаст, разумем потребу да бар у игри или у спорту осетимо укус победе у свету који је империјалистички и колонизаторски кројен. Хтела ја то да признам или не, у том свету постоје велики и мали. Иако бих ја да заобиђем појмове, постоје они који их једноставно прегазе, као возач из Магдебурга.
Можда достојанство лежи управо у томе, у неговању различитости. Кад нестане сва разноликост и жеђ за откривањем другог, како ћемо дефинисати разумевање? Да ли смо и ми „снежно друштво“ које под монополом великих једе само себе да преживи? По школама, игралиштима, светињама? На то питање одговор можда имају само пужеви. Ми, змије, које кошуљицу мењамо, без отрова, ризикујемо да останемо без коже потпуно.
Кад нешто незамисливо постане стварно, ја себи више не могу да верујем.
Александра Ђорђевић
RSS