Piše: Biljana Dimčić
(Ema Bednarz i Jack Dimic)
Serije Nobelovac i Pohota aktuelne, a do sada preko 90 uloga
Na ovogodišnjim niškim Filmskim susretima, pedeset i devetim po redu, pored brojnih i značajnih srpskih glimaca, pažnju javnosti je privukao i holivudski glumac Željko Jack Dimić, koji ekskluzivno za portal ,,ASinfo“ kaže da mu je novi projekat ,,Nobelovac“ veliki izazov jer Srbi umeju da prave dobre priče…
Ovaj poznati glumac je nosilac i glavne uloge u još jednoj televizijskoj seriji ,,Pohota“ gde glumi izvesnog Majkl Malonea (Michael Malone). Naime, pri kraju je snimanje uzbudljivog trilera sa Balkana, a reditelji Marko Obrenović i Tamara Belošević opredelili su se da glavnu ulogu igra Jack Dimić, odnosno da on bude profesor iz Njujorka, koji dolazi u Beograd, na Filološki fakultet, kako bi obeležio tipične scene, karakteristične za triler, igrajući time višestruke pojavne anomalije u bliskoj mu okolini. Na samom početku se dešava ubistvo…
Tu se otvaraju pitanja za ostale aktere: kako se ubistvo desilo i potom serija dobija napetu psihološku tenziju. Serija je snimljena na engleskom jeziku, što je, svakako, novitet za domaće producente! I emitovanje ovog posve uzbudljivog trilera desiće se uskoro na nekoj televiziji sa nacionalnom frekvencijom.
No, Željku Dimiću pripada više od 90 uloga: što na filmu, u američkim serijama, na Brodveju, tako i u filmu ,,In the name of the Son“ gde igra glavnu ulogu, zajedno sa Sergejem Trifunovićem. Svoju karijeru otpočeo je već tokom studija na Institutu za Pozorište i Film ,,Lee Strasberg“, deleći sa Al Paćinom njujoršku umetnost. Predstava ,,Emigranti“, u kojoj je po prvi put posle tegobne pauze, zaigrao i legendarni Žarko Laušević, doživela je tada (posle 2000-te) vaskrsenje u sred New Yorka, kasnije i u drugim američkim gradovima.
Izdvajam uloge u filmovima i TV serijama:
- Teslin narod
- Guido
- Brothers War
- Travelator
- Code 207
- Red Rose of Normandy
- Serbian Scars
- Iron across – The Road to Normandy
- Don’t Look Up
- CSI
- Chuck
- Burn Notice
- Sleeper Cell
- Undercovers
- Castle
- Vojna akademija
- Urgentni centar
- Državni službenik
- Kalkanski krugovi
- Vera
- Neprilagođeni
- Behaving Badly
- Havana Darkness
- Burgues
- Inha
- Brklyn
- 5 Flights Up
- The Drop
- Blue Bloods
- Braindead
- Blacklist
- Startup
- Elementary
- Lilyhammer
- Law&Order
- Dinastija
- Klan
- Pohota
- Nobelovac
Koliko megalopolis (New York) može da pomogne u Vašem profesionalnom razvoju u odnosu na male srpske, često zatvorene, sredine? Živeli ste i u Los Anđelesu …
,,Njujork (New York) je 2000-te godine proglašen glavnim gradom svijeta. Živeti i raditi u glavnom gradu svijeta je nešto što smatram svojom privilegijom, pa se često pitam: da li zaslužujem taj Grad, jer ja sam, ipak, mali diječak iz Bosanske Dubice, koji je došao u Njujork sticajem okolnosti, nakon putešestvija po Evropi, zbog onog nesrećnog rata, kada sam bio po izbegličkim kampovima, i u raznim zemljama, radio sve i svašta da opstanem, i onda na neki prijemčivi način, neobičan i neočekivan, reklo bi se slobodno, Njujork me je odmah prigrlio i prihvatio kao svog.
Najbolja osobina ovog velikog grada glasi: Svako je ovdje dobrodošao!U Njujorku nema stranaca. Tamo imate dve stotine nacionalnosti, sto i osamdeset jezika, zastupljene su brojne konfesije i monoteističke religije. To je ogledalo jednog zajedničkog suživota velikog broja različitih pojedinaca. Takav život mi uopšte nije bio stran, jer sam tako i vaspitavan u svojoj maloj sredini, gde sam rastao: da svakodnevno živim sa drugim ljudima različitih nacionalnosti.
Moj otac koji me bezuslovno voli, onako iz brige, mi je rekao: ,,Sine, ta tvoja profesija, koju verno istzražuješ, zove se nemoguća misija“, i mogu da odgovaram na pitanja šta je uistinu Holivud, do sutra ujutru. Jedino što imam obavezu, prema svakom mladom glumcu, koji odluči da se oproba u velikoj zemlji: da nikako ne prihvati ,,ne“ kao odgovor i da ne dozvoli bilo kome, pa i najbližim ljudima da ga odvrati od ideje da je izistinski moguće biti svoj na svome u Holivudu, među poznatim glumcima, gde blješti glamur. Reći ću na engleskom jeziku, jer lepše zvuči.
,,Do not take NO as an answer!“
Imate preko 90 uloga, snimali za razne produkcije, a jedno ostvarenje koje Vam je najdraže je uloga u dokumentarnom filmu ,,Teslin narod”. Kako ste se spremali za genijalnog Nikolu Teslu?
,,Moji roditelji su poreklom iz mesta, koje je baš blizu Smiljana, i nekako mi je bilo prirodno da prepoznajem i osećam u biti Teslino zavičajno poreklo. Reklo bi se da smo gazili ista brda, a još kao mali sam isprobavao da skačem uz pomoć kišobrana sa nekog drveta ili kuće, nešto sam slično pokušavao da doznam, poput ranog Teslinog eksperimentisanja u elektronauci, iako nisam imao predstavu da je ovaj naš genijalac tako nešto činio radio. Inače, autor tog dokumentarnog filma, koji ste naveli, je moj prijatelj, poreklom iz Niša, Željko Mitrović, koji je imao ideju da sakupi dve stotine srpskih najzačajnijih ljudi u Americi, i samim tim uspeo da iznedri vrlo značajan dokumentarac gledljiv i pamtljiv mojim američkim sugrađanima.“
Čuveni Bukovski je u romanu ,,Holivud” na vrlo plastičan, njemu svojstven način, pisao priču o jednom scenariju, piću, filmu Barflaj, prikazujući nevolje prilikom posla oko scenarija i filma u kome glavnu ulogu igra Miki Rurk (Mickey Rourke) za Glavnog (Friedman). ,,Ono što ja posedujem ne mogu da nazovem pravim humorom. To je pre satira.” (Čarls Bukovski). Kako je uistinu raditi u Holivudu?
,,Znam da se po štampi piše svašta o Holivudu, da se tamo režiraju filmovi koji su bajkoviti, kako je igrati i snimati za holivudska platna nešto fascinatno i superiorno u odnosu na ostatak sveta, no, ja sam stvarno surovo iskren i uvek govorim o tamošnjem radu onako kako to zapravo i jeste, bez ikakvog umivenog i predivnog sadržaja.
Toj fabrici snova pripadaju svi oni koji su došli da nađu mesto pod Suncem i mogu da kažem kako sam imao sreću u nesreći kada sam odbijen tri puta na Akademiji umetnosti u Beogradu, da zbog takvog odbijanja, stupim na američko tle i hrabro se odvažim upravo za jedan jedini cilj – da glumim i učim za glumca od najboljih profesora na Institutu, koji su me kalili za glumački zanat i profesiju. To što me nisu primili ovde i što sam odložio upisivanje na ,,Lee Strasberg” je dobro, jer ne verujem da Željko sa osamnaest ili devetnaest godina mogao da se nosi sa mašinom za mljevenje mesa na način na koji sam se ja tada nosio. To isto radim i dan-danas, razumevajući kako ova filmska mašinerijat funkcioniše.
Zaposleni u Holivudu su beskrupolozni i surovi, nemaju emociju prema glumcu, njih isključivo zanima samo gotov proizvod i ko će uspjeti da zadovolji potrebe producenata, reditelja, menadžera, na audiciji. Evo, na primer za jednu reklamu sam imao protiv sebe pet hiljada i četiri stotine drugih glumaca i aktera na audiciji. Tada nastupa borba, i moraš da se izboriš za ulogu, kao i za posao koji bi trebalo tom prilikom da dobiješ! To znači da na odgovarajući, njima znan način, udovoljiš potrebama produkcije. Za prvi krug audicije se prijavilo toliko, pa onda se krug smanjuje i ide drugi, treći i sve dok se glumac ne izabere. I slučajno su, od nas četvorice, u ko zna kojem krugu po redu, mene odabrali.”
Kako Željko Jack Dimić igra uloge u Holivudu i to na njujorškom akcentu, kada ste poreklom iz Kozarske Dubice? To je retko dostižna kategorija za svakog glumca – da glumi Amerikanca, zar ne?
,,Često me to pitaju: kako uspjevam i moj odgovor glasi da je prilagođavanje mog nekadašnjeg engleskog jezika izvornom američkom govoru, trajalo dvanaest godina. Jer moja balkanska vilica nije bila sposobna u fiziološkom smislu da izgovara suglasnike, kao što je ,,r” koji su svojstveni pravom američkom izgovoru. Sada, pak, imam problem sa maternjim jezikom, jer sam u toku prethodnih dvadest godina prestao da čitam na srpskom, već samo na engleskom: učestalo sam ponavljao određene riječi po hiljadu puta dnevno, a sve to u zavisnosti koji projekat radim i šta se od mene traži, šta očekuju nadređeni. I tako svakog bogovetnog dana! Svakoj audiciji sam pristupao kao da sam dobio posao, da me ne zanima koga imam protiv sebe, ako nisam sposoban da dobijem ulogu, usuđujem se da napustim audiciju, bez izuzetaka. To sve govori o ozbiljnom pristupu poslu glume : nikad nisam zakasnio na audiciju, niti na čas glume, a kamoli na audiciju, nisam se bunio zašto je raspored takav kakav je bio, ili da mi nešto ne odgovara tokom kastinga. Prevashodno sam formirao sebe da budem krajnje profesionalan, pošto sam od samog početka mislio i znao kako sam zapravo privilegovan što sam u trci za svaku novu ulogu.
Za poboljšanje mog izgovora u engleskom jeziku je zaslužna profesorka Li Dilan, bez nje bi bilo prosto nemoguće da govorim kao Amerikanac. Ona je mag za dijalekat, a za njujorški posebno. Profesorka Dilan je takođe radila sa Geri Oldamanom i Piterom Storamarom…i mnogim drugim glumcima ,,dođošima”. Jezik jeste barijera, sutra već mogu da napravim grešku na snimanju ili u privatnom životu, i zato se trudim da stalno vežbam, ne stajem u teškom poslu rada ne sebi. Veoma često dosađujem svojim prijateljima, Amerikancima, da me ispravljaju kada pogrešim. To je jedini način da dođete u poziciju da igrate Amerikance. “
Vaš kolega Nebojša Dugalić sa kojim ste glumili u seriji ,,Državni službenik” mi je jednom prilikom rekao, doslovce:
,,Bora Stanković je moja davnašnja opsesija i ljubav. Mislim da je on srpski Čehov u najlepšem i najboljem smislu.” Između ostalog:
,,Ne znam po kojoj osnovi, ali vranjski mentalitet mi je veoma blizak. Imam osećaj da je nekako predodređeno da ga razumem jer mi je bliskost sa slovenskom i ruskom dušom veoma važna…”
Da li biste igrali u vranjanskom profesionalnom pozorištu sa monodramom ,,Oj, živote”?
,,Rado bih došao u Vranje da igram sada aktuelnu monodramu ,,Oj, živote“ prema tekstu Josipa Pejakovića. Sa velikim zadovoljstvom bih gostovao u tom teatru, samo šro bih vama ponudio nešto sasvim drugačije, pošto se u Dubici govori posebnim dijalektom, a predstavu igram na centralno-bosanskom govoru.
Volim dijalekte, igrao sam na četiri američka, u regionu takođe igram na dijalektu, i kada bi mi neko ponudio da glumim Vranjanca, prihvatio bih to kao izazov, i stavio svoj život na led. To bi značilo da bih podredio sebe Vranju i ljudima iz Vranja, negde u vremenu od šest do osam meseci, našao neki sobičak tamo i slušao kako Vranjanci međusobno razgovaraju, sve dotle dok ne naučim.“
RSS